Посматрам свет око себе. Људе који са толико страсти прате разне серије, ријалитије, емисије које се баве трачарењем и оговарањем, који са толико страсти завирују у туђе животе, тањире, завлаче се испод туђих кревета, вире кроз кључаонице.
И поред најбоље воље не могу да их разумем.
Колико проћерданог, заувек изгубљеног, времена. Колико непрочитаних књига, неодгледаних филмова, пропуштених информација.
Питам се: како ли изгледа провести овако кратак живот, божји дар, а не осећати глад, жељу, потребу, да научиш, сазнаш, дотакнеш. Пропустити све то време, сате и минуте које си добио као поклон рођењем а не сазнати ништа о разлогу свог постојања.
Питам се, по некада, како је јадним људима који се буде и лежу са мржњом, завишћу, злом у себи, празнином коју испуњавају сплеткарањем и копањем јаме за комшију, познаника, колегу, пријатеља, кума?
Ко су ти јадници који крај свих лепота око себе пролазе са црнилом у себи.
Ко је те људе тако сурово казнио па не знају да праштају и да заборављају?
А где су заласци сунца, дуге зелене пољане, дурмиторска језера, падине Златибора, непрегледне шуме, пешчане плаже. Где у слике Гогове, Пикасове, приче Буковског, где су све те позоришне представе које ће пропустити у свом јаду и незнању.
Није неко кажњен а неко награђен зато што је овај сиромашан а овај богат. Казна је провести дан у тами, живот као црв, бити лакома и похлепна будала, убица, преварант, незналица, лењивац, дежурни мрзитељ свега и свачега.
А где је радост, смех, пријатељство, топлина другарства. Где су дани за љубав, па и љубавну патњу.
Све, само не празнина и пустош.
Читати, учити, знати, трчати, јурити, журити, ухватити птицу ругалицу, проћи испод дуге. Стварати, сликати, писати, вајати. Бојити сиво. Летети а не гмизати. Борити се и радовати.
Питам се, по некада, колики део човечанства своје јадне животе проведе окружен стварима, и страхом да их не изгубе, уместо пријатељима и онима које воле.
Колико узалудно изграђених вила, небодера, путева, стакленика, раскошних тржних центара и бетонских насеља. Колико непотребних ствари и прашине. Колико усамљених.
Колико празнине , колико безначајности, колико неразумевања.
А негде тамо у прашуми, у афричким беспућима, на високим планинама, под шаторима, у јуртама, крај задимљених огњишта око којих се румене здрава дечица, цвета права љубав, неиспрљана виртуелним заблудама нашег доба, мобилним телефонима, фејсбуком и друштвеним мрежама.
По некада се питам шта су сви ти јадни људи широм света згрешили у неком од претходних живота па им је дато да све имају сем љубави и топлине. Да све имају сем саме себе.
Или ја не разумем о чему се ради.
Толико беса, агресије, зла, мржње, крви, злочина, убистава. Ко све то чини. И шта је алиби тим бесмисленим људима пред спавање. Које питање себи поставе масовне убице када улазе у кревет. Када се буде.
Не постоји ништа после смрти. Све је овде.
Рађамо се у рају, умиремо у паклу а векујемо међу звездама.
Зар може нешто да буде лепше од лепоте која нас окружује, од мириса цветних ливада, водопада, плавог свода, звезданог неба, смарагдног мора, белих врхова Евереста, дивљих река… То је прави рај. Други, лепши, не постоји.
Пакао је одмах ту. У нама. Колико мање зла носимо у себи толико више можемо да видимо и осетимо све те рајске лепоте око себе.
Та праведна вага између лепоте око нас и пакла, зла, у нама, је најбоља награда или казна за свакога од нас.
Колико ћемо бити у светлу а колико у тами сами одлучујемо или је то део неке више правде неких небеских теразија које свакоме од нас одмере и црно и бело и светло и таму и добро и зло.
Али, што више питања мање одговора. Кант је рекао: ” Звездано небо надамном морални принцип у мени”.
Ипак срећа не долази сама, за њу се треба борити отворених очију јер кратко траје. Срећа има велика бела крила и брзо долази и одлази. Зато је осетимо и разумедмо тек када пролети поред нас и нестане у ковитлацу живота.
Питам се, по некада: зашто је све тако?
Зашто није једноставније, лакше?
Или је толико једноставно да не можемо да разумемо.
