Веровао сам, наравно наивно, да сам већину стресова свакодневице доживео и преживео све до оног, кобног, дана док нисам решио да сам спремим палачинке.
Мислим да је поред пржења јаја, прављења сендвича, мешања ајвара, вуцарања усисивача по кући и брисања прашине са полица за књиге, то једна од најједноставнијих радњи којом повремено можете да се истакнете као социјално одговоран и прилагођен појединац.
Роштиљџије већ спадају у више категорије. Ово му дође као полагање за пионира у извиђачима.
Шта се догађа када „сијаличари“ ( то су они за које кажу да не знају ни сијалицу да замене) одлуче да крену путем без повратка, путем искушења. Да ураде нешто што је изнад њихових менталних, физичких и осталих могућности.
Палачинке!
Моја авантура почиње већ са идејом да направим горе наведене, што свака нормална особа направи узгред, док ради још два три тежа посла, паралелно.
Прво. Стратегија!
- У чему – тигањ тефлон, зна се.
- Како изгледа тигањ тефлон? Исто као сваки тигањ само што је тефлон. Добро то.
- Где се налази и које је величине? Па зна се где су тигањи и вероватно је величине палачинке.
- На који број се укључује рингла 2 ? 3 можда? Ипак сам за тројку. Брате од вишка глава не боли.
- Да ли се ставља уље за прву палачинку?
- Нормално.
- А за остале! А што би? Лед је пробијен што би се рекло.На малом каро папирићу читам: 1 кг бршна, два јаја, уље, кашичица соли, кашичица шећера, млеко ( по процени) ?! Додати и воду да смеса буде задовољавајуће густине.Ништа лакше. Просто ко пасуљ.
У чему приправити „жељену смешу“!? – Наравно, симпатична пластична ванглица нежно розе боје.
Претпостављам да сам успешно и у задовољавајућим процентуалним односима промешао, измешао и скарабуџио наведене артикле и да је ово жућкасто што ме злокобно посматра из нежно-розе ванглице управо то. Будуће плачинке! Очи у очи.
Мало, сасвим мало уља, али онако да облајзне вртуцнем у тигању за који верујем да се довољно загрејао.
Крећем у безазлену авантуру тако што поприлично смело и ноншалантно кутлачом захватам враголасту, светлодрап боје, смешу. У левој руци држим тигањ који је „загрејан“ и искошен под 80 степени у односу на под.
При приношењу кутлаче са течном палачинком искошеном тигању први пут осетих да ме нешто штрецну, мала несигурност, мањак самопоуздања, шта ли је? Као ексерић нешто ми прозуја испод дијафрагме, рука благо задрхта а на мој огромни ужас из кутлаче у врели тигањ крете подивљала смеша која, уместо да формира у тигању, који сам по препоруци полукружним покретима вртео горе доле, уместо, кажем, да формира круг, како иначе све нормалне палачинке раде када њима управља зналац, у тигању остадоше полумесеци, линијице, пруге, кружићи и цела слика је неодољиво подсећала на неку од Полокових слика. Можда је и он тако почео?!
Тигањ се муњевито хладио, спустих га на врелу ринглу и кутлачом захватих још драпкасте смеше те брзо почех да попуњавам празнине на површини тефлона. Претходно расплинути покушај палачинке већ је добио жућкасту боју. Придружене шаре каскале су у потребној боји за око 48 посто.
Стајао сам са кутлачом у руци спуштеној низ тело са које две три капи улепшаше досадно сиве плочице око шпорета. Зној ми је у поточићима клизио преко врата низ леђа а сребрнасте капи су ми красиле чело. Стресови су јуришали на мене као лавови.
Одсутно сам гледао ту апстрактну шару у тигању а онда панично схватих да то треба окренути. Узех тигањ и као вешти циркузант направих покрет напред према горе. Шара из тигања се не помери. Узех нож. Обрезао сам ивице и понових урођени, неувежбани, покрет. Палачинка апстрактног облика полете мало на горе а онда се пресави на пола и стропошта се у проклети врели тефлон.
Узех неку справу сличну ножу, у оној журби ставих тигањ на сто и некако доведох у ред палачинку али и мушему на столу која крете за тигањем у вис па онда као мртва спласну на доле а на њој остаде шарени изгорели круг. Делићи који су недостајали на мушеми и даље су били у соби али на сасвим погрешном месту. Да! Били су на тигању. Одоздо.
Само без панике, понављао сам у себи. Ако људи, жене и деца ово раде вековима можеш и ти једанпута. Изручих смешну палачинку у метални тањир са ружама по крајевима а онда над судопером покушах прстима да скинем делиће мушеме са кретена тефлона. Први покушај је пратио и крик који ме уплаши. То сам био ја. Прст ми је бубњао, куцкао, као зуб. Занемарих и психички и физички бол и окренух се вишем циљу. Морам да успем. Јер, по овоме ће ме памтити генерације! Мислим, ако не успем. Бићу предмет неукусних шала на свим породичним скуповима.
Некако уклоних остатке дрљаве мушеме и вратих тигањ у употребно стање. Поново кутлача, горе доле полукружно, смеша заузе поново неки апстрактни али мало прихватљивији изглед. Рутиниирано закрпих рупе на палачинки и већ са озбиљном дозом љутитости одстајах прву страну палачинке крај шпорета. Овог пута сам успео да тај кретен од палачинке натерам да направи салто у ваздуху али на моје изненађење она то уради два пута и врати се на исту страну. Са мање маничности и хистерије понових радњу и палачинка послушно пригрли тефлон другом, још непеченом страном. Стајао сам крај шпорета док ми је срећа лагано пунила измучену душу а сузе радоснице пуниле крајеве мојих замућених очију. Стресови су ми још увек грчили прсте на ногама, мирис изгореле мушеме се ширио станом. Али, тог тренутка – знао сам. Успећу.
Палачинке сам правио са самлевеном плазмом и еуро кремом а известан број са лепим џемом од јагода. Последњих неколико сам пустио да дуже одстоје, да крцкају.
Почео сам да импровизујем и иживљавам се. Па шта. Може ми се. Успео сам.
Заборавио сам брзо и тих десетак стресова који су ме, док нисам потрошио целокупну „приправљену“ количину, излупетали по глави и нервном систему ко чекићем. Све сам заборавио.
У мојој питомој души завладао је мир. Палачинке су се весело башкариле на тањиру. Мушему сам окренуо на другу страну и на то место ставио нешто дрвенкасто, јефтини сувенир из неке од бања. Отворио сам широм прозоре да сви мириси одлете, нестану ка звездама које су већ светлуцале изнад града.
Сео сам за сто и дубоко одахнуо. Кисеоник ми је освежио мозак и тек тада осетих огроман умор и тежину преживљеног.
Паде ми на памет да бих много лакше поднео потапање Титаника, мислим као преживели, него последњих пола сата.
Зато, као што рекох, ко није донео кобну одлуку да се маши тефлона и јаја и први пут спреми палачинке, сам, тај не зна шта је прави стрес.
Од тада са много више поштовања прилазим свакој особи која има храбрости да сваки дан стане пред врелу ринглу и рерну.
То су хероји нашег доба.
