Пре неки дан Баба Малина из Доње Коњуше седела крај „смедеревца“ у гуркала неко грање у ватру. Укућани шврљкали око ње, како који, кад неписмена Баба, неким измењеним, дубоким и рапавим гласом, проговори:
„Чууујте ме децооо, неће да постоји ништа више
само мириси – флуиди смртоносне масе
чудесни мостови између усамљених светова
трагови и сумња
мноштво звезда и океана
утопљена копилад обешчашћених девица ће да плове
мутним рекама
над трошним градовима зараслим у траву
играће сенке
заборављених светова и цивилизацијаааа“
То рече наизуст онако некако па опет , ко сваки дан, крезубо и крештаво, као да се врати из неке далеке будућности. рече својим, скамењеним од запрепаштености, укућанима:
Заборави бре да ви рекнем долазио Ђока поштар. Донео неке артије, каже да се то заокружи и однесе код Велибора у месну концоларију- Каже треба да се сви упишу, опет се бира влас. Ови исти.
Шта ти би Нано – промуца откамењени праунук Рака.
За које бре шта ми би? – искрљешти се Баба Малина на њега.
Па ово малопре, неке претсказаније.
А, то – насмеја се Малина – зајебавам ве. Дошло ми нешто па само из мене проговори. Јебем ли га шта ли је.
Па јеси видела Малина нешто? То не би ни твој глас ни твоје речи. Боже ме сачувај и саклони. Ки да си испала из авиона па бунцаш нешто. Има ли нешто горе у ту будућнос? – прошушкета и згранута Љубинка, дежурна комшиница из ћошка.
Ружо, сипајдер нам свима по једну ракијицу. Нека ми језа из
а уши – каже Малина – А то што питаш, јок, нема ништа тамонаке.
Како брее Нано ништа – опет ће Рака – Ти му свашта наприча.
Ништа кад ти велим. Ето тако. Уф Ружо, алал ти вера, мало си је пресула ал је прави гром. Види како се жути ки дукат. Ожеднела баба сунце те огрејало. Нема синко ништа тамо, у ту будућнос. Лаже ко друго каже.
Само онако, ки кад нестане слика на телевизор.
Шушти и неки мравићи.
Ај, живели!
