dragoljub ranković sa ratnim drugom
1.
Poraženi vojnici pili su vino kraj dugog prašnjavog puta. Umor im je svetlucao u borama. Oči su im bile prazna ogledala u koje nije mogao da stane ceo taj dan i lišće starih jabuka ispod kojih su sedeli. Vojnici su uvek poražni samo im to niko nije rekao. Nedaleko od njih pevali su, urlali, pijani pobednici. Pobedili smo, mi smo bogovi – urlali su. U nedrima njihovih, od čekanja umornih, žena već su kucala srca dece poraženih. Sve je predugo trajalo. U jatim su letele ptice niz široko nebo. Jesen je počinjala. Zarasle u korov njive čekale su na obogaljene pobednike. Potok pun trulog ljudskog mesa crneo se u ranjenom danu.
2.
Noću su na lomačama spaljivali jeretike. Bilo je vreme žira pa su šume bile pune podivljalih svinja. Bilo je opasno proći kroz tamne, guste hrastovake. Blato je prekrilo sve sem kamena. Hladno pod jezikom u nedrima i iza uva. Svinjari su pravili blatnjave kolibice kraj potoka. Iza dimnih vatrica sedela su njihova bosonoga dečurlija krupnih očiju i malih dlanova. Oko njih su cvetale biljke pune gorkog mleka koje je u sebi čuvalo i život i smrt. U kiši što se zaustavljala u krošnjama stoletnih stabala krili su se vetrovi natopljeni vodom i plodovima dalekih pašnjaka. Noćas su, kažem, spaljivali jeretike iznad sela. Pucketale su lomače i čuli su se krici. Ujutru su pravoverni halapljivo gutali crne bobice i povaljivali još tople golotrbe žene.
3.
Vreli kamen na vrelom kamenu. Tu samo zmija zube oštri. Suva trava posečica, trnje u borama u očima… Ne smem da te pogledam Bato. Ne smem. Oprosti mi, pogled ti je smrtonosan. Uselila se u njega lepa devojka čobanica sa zelenih naših polja šumadinski i peva neku tužnu pesmu od koje tice padaju mrtve ko žir u jesen. Nije to lepa čobanica Bato nego strašna baba sa kosom u ruci i na belom konju.
Jedne godine, na vašaru, gledala mi ciganka u dlan i mene je ona rekla da ću da umrem na onaj dan kada usnim Svetog Georgija i Mariju presvetlu u grehu i Svetog Nikolu, slavu našu, kako bos i sa čengelima oko vrata ulazi u našu avliju i pada pred kačarom. Izađe mama a on je pita: sejo moja slatka dajder mi lečka vode ladne a mama naša se nasmeje pa uzme bičaluk i sve ga s njim onako ižednelog i umornog na kapiju protera, a ja joj velim: što mamo slavu našu ne pozna, slavu našu Nikolu presvetog ne napoji vodicom ladnom.
E noćaske Bato usni taj san na ovom kamenu prokletom arnautskom pa ne smem u oko da te pogledam, oko tvoje puno trnja i zemlje, jer sutra ću i ja među vas bosonoge i ogolele da se umešam. Pusti me bar na ovaj dan da se izjadam, okadim i krstom prekrastim nad ovim bezdanom crnim. Za nas je Bato i san i rat i veliko odanje samo put u zemlju gde mrtav živim vlada.
Vreli kamen na vrelom kamenu. Samo zmije i živi mrtvaci. Samo jauk i truli opanci.
