Боже драги, писала си ми из Ваљева, сами смо на свету.
Ноћу чујем веверице како у сну грицкају трулу утробу дрвета испред моје куће.
Пре три дана пала је звезда у двориште и трава око ње је поцрвенела.
Одговарао сам ти: Досадно је. Нико ме не разуме. Једино ме држи помисао на твоје веверице.
Писала си: мишеви воле мишеве, змије воле змије, а ја волим тебе. Пчеле морају бити пчеле а жене цветови, односно жене.
Одговарао сам: схватам неопходност многих ствари ( ратова, поплава, песника, пролећа, религија и океана) али не знам да ли постоји нешто изван нас.
Удала сам се за Јанка, одговорила си кратко.
Мама, када сазнаш за моју смрт… писао сам.
На радију су јавили: бомбардован је Београд.
Кроз прозор је улазио мирис траве и праменови ноћи играли су се са завесом.
Плакао сам.
Плакао болно и патетично.
