Crveni grozdovi zgaženi na trotoaru najavljuju kraj jeseni.
Sunce, crvena narandža, zalazilo je iza gimnazije. Rasplinulo se nešto od tog zlata u tvojim očima.
Ličila si na čudesnu voćku iz snova.
Dodirivao sam ti lice kao slep ikonu.
“Ispod kamenog jednog mosta protiče zelena jedna reka, ispod kamenog jednog mosta dugačka svetlucava zmija”- govorio sam ti, a bilo je vreme da otputujem u drugi grad i tuga nam je stiskala srca i maglila snove.
Kraj mosta maturanti su recitovali Lorku, Šantića, Kantakuzina.
Mi smo voleli Majakovskog.
Patili smo patetično, dostojanstveno, socrealistički.
Samo da prođe ovaj život posle ćemo lako.
Sunce je, kažem, zalazilo za gimnaziju poprimajući lik Marksa i Engelsa.
Dan umoran prilegao na trotoare a tuga stisla srce i oči.
“Ispod kamenog jednog mosta protiče jedna zelena reka, ispod hladnih šaka razbijena prljava zelena flaša.”
