ШУМАДИЈСКИ АТЕЉЕ: Живомир Ранковић – Живот ми је хоби

993416_441461139307831_1985211297_n

„У обиљу различитих поетика, признатих и њихових имитатора, вечитих трагача и оних који се годинама врте у зачараном кругу умишљених достигнућа, сликарство Жике Ранковића, указује на несвакидашњу, јединствену и изузетно интересантну појаву на нашој ликовној сцени“

Маја Станковић, историчар уметности

Живомир Ранковић рођен је 7. октобра у зодијачком знаку ваге, подзнак водолија, од мајке Милике и оца Александра у Крагујевцу.

Његова креативност доказује да се енергија не може изгубити, већ да се из једног облика, брзином светлости, претвори у други.

Није лако писати о Ранковићу јер је он свакако једна од најзанимљивијих личности у крагујевачкој култури, особа која је активна више од три деценије у свим областима културе, као активни учесник или организатор.

Знали смо га раније и као спортисту, фудбалског судију, новинара, глумца, песника, писца, дизајнера, сликара, директора установа које се баве културом или информисањем.

Цео живот је ишао широм отворених очију, радознао да све види, дотакне, проба, окуси, стално мењајући предмет и тежиште својих интересовања.

Своја знања, интересовања и таленте, допуњавао једно другим, преплитао, умрежавао у препознатљиву целину.

„Ако бих тражио кључну реч свог живота била би то – радозналост, каже Ж.Р.

Основно образовање стекао је у школи „Јован Поповић“, средње у Првој крагујевачкој гимназији. Високо образовање на Правном факултету у Крагујевцу.

Прве ликовне кораке направио је, наравно, у основној школи и био запажен од свог наставника Тирнанића.

У Гимназији а затим у Дому омладине средином седамдесетих упознаје своју следећу велику, увек највећу, љубав – „даске које живот значе”. Драмски студио Дома омладине са сјајном екипом великих талента постао је тих година центар света за њега и обележио његову рану младост.

Иако је глуми био привржен, није постао професионални глумац. Своју велику љубав према позоришту задржао је до данас. Они који су имали прилику да га последњих годину дана виде и чују на сцени кажу да су задивљени како после толико година одсуствовања са лакоћом плени са позорнице.

Тренутно игра монодраму, комедију „Ожени ме мајко“ коју је написао Владимир Ђорђевић. Снимили су је и као ТВ драму у прелепом амбијенту у селу Кутлово на имању Радоја Васиљевића.

Ускоро треба да заврши и монтажу другог пројекта, документарног филма о три стара крагујевачка уметника. То ће бити део ТВ серијала „Сенке на асфалту“

Читав живот писао је о свом граду. Прву своју представу написао је и режирао у Дому омладине. Играли су његови: Слаја, Миша, Маци, Горан, Тоша, Ива, Драгица...

Маци и Слаја

Члан је Удружења драмских писаца Србије.

Доста тога му је играно на сцени или у оквиру драмских програма радио станица. Тренутно су за извођење спремни нови текстови: комедија „Жена од песка“ и „На путу среће“, текст намењен деци и одраслима а завршава и текст нове драме „ Глуво доба“ ( „поратна прича о грбичком попу и људима и нељудима“)

Многи се још сећају сјајне ауторске емисије која је почела на „Радију 9“ а свој живот продужила на „Радију 34“ – „Сенке на асфалту”. Жика Ранковић је у то време комплетни аутор више радио емисија, пише их, уређује и води. Ту су и политичка емисије „Тачка додира„ „Свет успешних”, “Чекајући председника“. Као новинар најмање је радио у Крагујевцу. Објавио је пар текстова у некадашњој Светлости ( један од њих је и први интервју са принцем Томиславом Карађорђевићем са фотографијама Зорана Ђорђевића), писао је и објављивао и у неколико листова у престоници. У Крагујевцу најдуже је провео као новинар „Погледа“. Једно време био је и уредник културе у овом студентском листу. Радио је интервјуе, коментаре, колумне: „Шега реи” и „Шишање јежева“. У НЛ-у „Приче из мишоловке“, „Поглед искоса“ „Суграђани“. Каже да су тада „ Погледи“ окупили изузетно талентовану екипу новинара, уредника, сарадника.

Неколико година писао је за „Српску слогу“ која је излазила у Мелбурну, у Аустралији, недељнику са месечним тиражом од преко педесет хиљада. Његова колумна „Добошар“, у поднаслову „приче из српске свакодневице“, коментари и интервјуи изазивају озбиљно интересовање у Аустралији. Стижу предлози да се објаве као књига. На српској радио станици његове текстове читају у емисији под називом „ Потресне приче из отаџбине“. У тој новини су и Срђан Станишић, Гојко Божовић, Ђорђе Милосављевић, Тања Булатовић, Миша Вујовић… и још двадесетак у то време изузетних српских и новинара.

Члан је УНС – а.

Учествује у оснивању Књижевне омладине Крагујевац са Станишићем, Крајићем, Ристићем, Петровићем… Као огранак Књижевне омладине Србије објављују и свој књижевни часопис „Еранос“. Са својим пријатељима песницима оснива своју групу АУГ „Спирала“ ( аутентична уметничка група), која у поднаслову има „бескрајни поетски експерименти“. Песници, чланови групе, су на посебан начин говорили своје стихове по градовима Србије.

Сада је уредник креативног развоја сајта за образовање културу и прикљученија Показивач (www.pokazivac.com)

Члан је Ликовног удружења у Крагујевцу.

Приредио је пет званичних самосталних изложби, учествовао на заједничким изложбама и на неколико сликарских колонија, од Дунава до Мораве и Охрида.

Прву изложбу уља на платну „Сећања” имао је 10. јуна 2005. године у Галерији Културног центра у Свилајнцу.

Другу у кафе – галерији Обломов у Крагујевцу са називом „WELCOME TO AMERICA”

Трећу 2009. године у Охриду.

Четврту, „Кад престане све друго сјати…” у Галерији „Фрагмент“ Спомен – парка Крагујевачки октобар, 26. септембра 2012.

Пету изложбу слика и цртежа на папиру „Позз са Атландиде” 16. маја 2013. године у галерији Удружења Крагујевчана у Београду.

„Читав живот нам почива на асоцијативно умреженим сликама и сличицама које витлају кроз наша сећања, емоције, снове.Тај систем слика прикупљених, свесно или несвесно, разумом, додиром или оком, у светлости или тами, несвесно нас, од детињства, води и формира као личности. Те слике, мириси и боје нас воде и некада искачу из нас, отму се, као слика, поезија, љубав, вера, нада, композиција, роман… Свака слика чека свог посматрача, онога који је осећа и разуме, свака песма свог слушаоца. Свака слика са тим посматрачем, макар био један једини, коме је нешто рекла, отворила нешто у њему , постаје комплетна и добија свој коначни смисао и разлог постојања. Када се отворе врата у души, нека врата у души некога ко вашу слику гледа то је њено поновно, ко зна које по реду рађање. .

Уметношћу не можете да се бавите ако нисте анархиста. Анархисти стварају нове и руше старе светове. Анархија једнако младост. Младост која се не мери годинама већ духом.

Не учи се уметност у школи, него занат.

Таленат и енергија се не издају на рецепт и не уче из књига. Слика је добра или лоша или те „купи“ или не, колико срца и енергије је на њој толико је и она снажна.

На слику “стављам“ оно што се тог тренутка „врти“ по мојoj глави, а онда, између цртежа, бојама и линијама покушавам да направим везивно ткиво и драматургију слике.

Све што радим је са истог извора. Приче које су дубоко скривене у моме срцу, скривене и од мене самог, да ми дуже трају – „открива своје тајне“ и изворе уметничких инспирација Ж.Р.

Сада је опет писац. Сређује текстове, пише, повукао се, нема га.

„ У сваком злу има неког добра. Ево, у овом затишју у мом професионалном раду у култури, за које су се побринули неки „добри људи“, вратио сам се својим текстовима и уз озбиљну подршку и рецензије крагујевачког књижевника Зорана Петровића, завршио сам три књиге и радим на драматургији четврте. Мислио сам да никада ништа не објављујем, и да то није битно ни мени ни другима, али ваљда све има свој тренутак и то једноставно не можеш да зауставиш.

Прва књига је збирка приповедака „Излети и бунари”.

Друга је књига песама „Џез и пајаци”. Стенд ап поезија, сценска поезија, за душу. Љубав и носталгија. Мало музике, добри глумци и, ето забаве. То су песме за „читање наглас“. „ Ја своје песме чујем док их пишем – каже Ж.Р.

Трећа је роман „Џени и Брехт у вртлогу историјских догађања“. И четврта „Призори из обичног живота”, у поднаслову „ сатира, коментари, хумореске, дијалози“.

„Постоје људи који су усмени хроничари и топоними града. Нестанком неких од њих овај мали простор је све мање град а све више само географска чињеница. Треба да прођу године да се у малој средини поново створи такав лик. Волим те типове и радо их помињем. Крагујевац је град који је, срећом, увек имао мноштво талентованих или необичних људи. Нажалост они често ударају у живи зид „административно значајних“. Неки се повлаче, нестају, одлазе, неки се боре до краја, или једноставно изгоре. Као Шаре, Слаја или неки други моји пријатељи или познаници“

На питање има ли хоби Ж. Р. се насмејао, затим озбиљно замислио и веома озбиљно одговорио:

„Хоби ми је живот или, можда боље речено, живот ми је хоби. Брзо пролази. Нарочито непоновљиви сјај ране младости када имамо огромна бела крила, летимо и додирујемо звезде. Све можемо. То је то време анархије, рушења, мењања, стварања, откривања. А онда, како време пролази, крила све тања и мања, земља све ближе, ноге све теже.

Срећни су они који сачувају крила и лаке ноге. Живост и младост духа, жељу за стварањем.

Уметност вам даје снагу која вас носи у непознате светове боја, слика, речи, тонова, светлости. То је божји дар који вас чува од туге и патње којом сте окружени. Од зла које нас прогони или режи манито око нас.

Реалност и свакодневица су тешке, као камен – каже Жика Ранковић.

„Ранковићева слика покрива цео универзум, својим заиста чудним и многобројним детаљима, загонеткама и патуљастим приликама које никога не остављају равнодушним” рекао је академски сликар Владан Суботић приликом отварања једне одизложби Ранковића.

„Живомирова концепција инвентивности, фрагмент у фрагменту, са цртежом у првом плану, футуризам је времена у

коме живимо – романтика која постоји”,

записао је академски вајар и сликар Јордан Ерчевић.

„Жика Ранковић у себи сједињује читав систем симбола, народну традицију и предање, измаштане и јунаке бајки. У сваком делићу врви од детаља, простор ових слика је смишљено и систематски организован, целовит, уравнотежен у ликовном и наративном смислу. Добар цртач и ништа мање спретан у извођењу бојом, Ранковић вешто комбинује и према потреби предност даје једној или другој, од ове две ликовне дисциплине.

Различите фазе или различита интересовања профилишу разнолике сегменте Ранковићевог бављења сликарством, па ћемо препознати и његову жељу за енформалистичким проучавањем материје, интимистички утишане или колористички просторе, пастелне тонске градације сазвучја јаких, чистих боја у окриљу фантастичног”, написала је о њему историчар уметности Маја Станковић

„Пред нама су радови једне свестрано талентоване личности која се још од ране младости доказала у више облика уметничког изражавања…

Личност са много дарова, жеља, хтења, велике енергије, сталног тражења и лутања, у непрестаној борби са собом и другима.

Жика Ранковић је сликар и песник сликар. Слика и црта снажно, брзо, инвентивно, али и довољно промишљено како у тој жељи да што пре дође до резултата на би отишао у неред и несклад.“, пише магистар ликовне уметности Милош Самарџић.

Свој приказ изложбе слика Ранковића „Кад престане све друго сјати…“ под називом „У лавиринтима фрагмената“ књижевник Зоран Петровић

почиње реченицом: „ Жика Ранковић спада у ред оних

ренесансних стваралаца који су се некаквим чудом задржали до данас.“

У септембру 2012. у свом кратком есеју о стваралаштву Ранковића

Професор др сц. Михаило Пантовић пише:

„Између игре и сањарења, он испуњава своје фантазије и приближава нас вези уметности и снова.

Тако стижемо у висине у којима ове слике представљају такав степен психолошке сублимације, да делују и на уметника и на гледаоце јер су екстернализација његове сложености.

Срећни су они аутори који луцидно дају ову раскош и ватромет боја а то је Жика Ранковић кроз његове слике али и живот“

Атеље Жике Ранковића налази се у улици Приштинској број 39. Крагујевац.

Г А Л Е Р И Ј А П О К А З И В А Ч А