Милош Сарић рођен је у хороскопском знаку ваге 1954. године у Подујеву. Основну и средњу школу (ВИШ) завршио је у Крагујевцу. Уписао је правни факултет, студирање је напустио после друге године. Запослио се 1976. године и радио у Војној фабррици пуних тридесет година.
Волео је линију на папиру и одушевљавао га је сам чин настајања цртежа, заљубио се у магију стварања. То „чудо” га је опредeлило и подстакло да сам проучава и открива тајне сликарских техника у свом врло препознатљивом сликарском свету. Упоредо са радом у Наменској, све слободно време посвећује стварању.
Учлањава се у ликовни студио „Застава” и почиње са колективним и самосталним изложбама и ликовним колонијама које су често имале и хуманитарни карактер. Учествовао је на преко сто ликовних колонија у земљи и иностранству. Прву самосталну изложбу акварела на тему „фигурације трудница” поставио је 1986. године у Народној библиотеци Вук Караџић. Постаје члан Удружења ликовних уметника Србије 1990. године.
Сликарски позив „зове” признао је себи. После 30. година рада на два фронта одлучује и даје отказ 2005. године. Индустријску српску транзицију користи за личну, професионалну, и прелази у слободне уметнике. Исте године УЛУС му уважава захтев и признаје му статус „самосталног уметника”, сликара. Живи од сликарства и очекује пензију за две године. Верује да ће се, када се растерити брига око егзистенције, потпуно посвети новим уметничким изазовима.
Самостално је излагао још једанаест пута. Осам пута у Крагујевцу, али и у: Приштини, Котору, Старој Пазови, Бечу и Љубљани.
Од колективних изложби издваја:
Изложбе УЛУС-а,
Међународно бијенале у Горњем Милановцу, где је учествовао десет пута,
Зрењанинско бијенале акаварела, где је излагао три пута (1997, 2000, 2001. године),
Међународну изложбу минијатура 2007. године у Торонту, Канада, и Међународну изложбу минијатуре у Vonyarcvashegy (Воњарчшеђ) у Мађарској.
Од самосталних изложби истиче изложбу у Бечу 2012. године у галерији „Nicki Bogart” , где је излагао урбане пејзаже тог велелепног гада. Каријеру су му обележиле бројне награде на годишњим изложбама ЛУК-а: прва, друга, трећа.
За Милоша најзначајнија је награда на „Првом уметничком бијеналу у Крагујевцу”. Уљем на платну „Готов је” илустровало је борбу за промене крајем и почетком овог века.
„Рекли су ми да сам први сликариз Крагујевца, после двадесет пет година, који није завршио Академију а примљен је у чланство УЛУС-а. Пре мене је примљена 1965. године Владанка Рашић. Сликам урбани пејзаж, који може бити лирски, или град са много смога, саобраћајном гужвом аутомобила, који гледамо свакодневно. У тим истим градовима постоје повремено црни друштвени феномени у задњих двадесетак година који доводе до, за мене интересантне, слике „уличне револуције”! Многе земље света сталну су у страху од феномена тероризма који је кренуо са Блиског истока. Желим да моје слике скрену пажњу, да и други не само примете већ да и регују на време да са та „ружна црна ствар” искорени“ – само за „Показивач ” рекао нам је у свом атељеу Милош Сарић.
Хоби му је примењена уметност и кулинарство. Свој стан је украсио нежним цветићима у свом лирском стилу којима је украсио улазна врата, столице и комоде. Воли да спрема специјалитете који се тешко праве. Ужива да меси и спрема теста којима треба посвећеност: све врсте крофни, пита, посебно принцип крофне и хлебове са биљним додацима.
„Уметник је на својим сликама показао изразит савремени ликовни сензибилитет, гестуалног рукописа са наглашеним осећањем за простор и ритам, уз снажан колорит у оквиру динамизоване комозиције.” – најавила је могућности и сликарски профил Милоша Сарића, професор др Катарина Амброзић поводом добијање прве награде за сликарство 1997. године на годишњој изложби ЛУК—а.
„Сарић се тематски определио за урбане градске ведуете које се могу лоцирати на било ком месту савременог света. Модернизована амбијентална станишта са улицама и трговима у којима се ту и тамо, у брзом протоку, задеси по нека људска фигура. Она чини потоњи, још увек саставни део тог, некако отуђеног света, који задобија фатазмагорично обележје“.
Сарићево дело провоцира нашу свест. Наводи на размишљање о смислу живота, који је заробљен брзином протицања. Проблематизује оправданост човекове егзистенције која се нашла у расколу између природног тока живљења и жестоког наступа технолошког развоја! Актуелизује појам рлативитета која сугерише да је све подложно субјективном осећању света, који свако доживљава на свој начин.” – рекао је Здравко Вучинић 2010 година у градској галерији Мостови Балкана.
Михајло Кандић у хроници ликовне и просторне уметности „Ликовни живот” пише!
Уметник Сарић, свуда је примећен и забележен у средствима имформисања, као овај портрет „Бобија Фишера”, чију шетњу је продужио до паркића испред крагујевачког Суда.
Атеље Миоша Сарића налази се у његовом стану у крагујевачком насељу Палилуле, у улици Ибарских рудара број 3.
Породична колекција
