Лепосава Петејчук рођена је 28. јуна у хоропском знаку рака 1949. године у Драчеву код Скопља. Отац Стефан, отправник возова на железници често је мењао „желизничке станице” а породица на челу са мајком Босиљком градове у којима су живели. Од малена је желела да буде уметник „сликар”, у основној школи сваки њен цртеж ишао je на изложбе и био похваљиван и награђиван. Наставник Слободан Цветковић дао јој је препоруке за Уметничку школу у Скопљу. Није јој се дало. Одлучила је финансијска породична ситуација, или можда возови. Уписала је у Прилепу костимографију и домаћинство. Самоиницијативно учи и занат, шнајдерај. Да крв није вода и да су таленти наследни, Лепа је потврдила историјом своје породице. Бака Ана је пред „црвенима” побегла из Украјине у Прилеп и ту засновала породицу. Њен рођени брат Стефан је био академски сликар и и радио је у Ужгограду у Закарпатској облисти.
Опет неки возови, али и железничари доводе је у Србију. Удаје се у Србију. Заснива породицу у Лапову. Са седамнаест година заволела је радника на железници, руковаоца за маневре Витомира и са њим рађа сина Драгослава, који наслеђује љубав ка возовима и музици.
„Нисам га волела, било ми га жао, много је трчао за мном” – присећа се младости Лепосава.
У браку остаје девет година, разводи се и возом долази у срце Шумадије. Заљубљује се у младог крагујевачког атлетичара, дискаша Драгана Петковића и удаје се други пут. Млади пар живео је по изнајмљеним становима у предграђу све док нису заједнички одлучили да се преселе у Драганово родно село Јовановац. У центру села код школе направили су скромни дом, одгојоли сина Марка, који је завршио Музичку академију и налази се на трећој године постдипломски студија, проучава „Дигиталну уметност музике у медијима”.
Никада није заснивала радни однос, водила је домаћинство и вредно сликала. Прво је радила са паљеном сламом којеу је лепила на црно платно.
„Некако сам на некој Ликовној колонији налетела на академског сликара Банета Јаковљевића, који ми је пренео занатски део сликарства. Научио ме је свим важним вештинама. Сама састављам рамове, припремам платно и рамим своје слике.
Занати костимографа и сликара захтевају да све у почетку осмислиш и да замисо оствариш четком или маказама. Инспирацију налазим у предметима које волим и које желим да сачувам од заборава. Узор ми је Рембрант, реалиста кога највише волим. Обожавам нијансу црвене на прелазу из плишане у бордо!Волим да сликам цвеће, мртве природе и пејзаже, али и визије из мојих снова!
Прву визију, коју памти, имала је са шест година.
„Бака Милка је имала важне госте, докторку и инжењера са ћерком који су дошли у посету 1955. године са аутмобилом. У то време било је мало четвороточкаша. Гости су били високе и крупне особе и мени су изгледали као да су обучени у сребрнасте скафандере а не у обична одела. Њихова ћерка мања од мене као да је имала црне рупе уместо очију. Тек када их је бака поздравила, видела сам их као нормално обучене људе “ – прича Лепосава.
„Пре твог доласка предосетила сам да ћеш доћи. Теби сам урадила давно слику тврђаве „Маглић”. Ноћас сам легла да спавам, нисам утонула у дубок сан те памтим – налазим се на брду преко пута тврђаве, на месту које је више од тврђаве. Удара ме ветар и окреће ме на десну страну, угледам белог коња од ваздуха и на њему Светог Ђорђа, који ми се обратио следећим речима:
„Налазиш се на месту где је била подигнута црква посвећена мени, неће Србији да буде боље док се та светиња не обнови. Била сам уплашена знам да је ратник” – присећа се Лепа својих сликарских надахнућа.
Члан је више ликовних удружења: „ЛУК”-а, „Свети Лука”, „Застава”, „Липарски дани” из Крагујевца и почасни „Уранак” из Црне Горе. Учесник је могих Ликовних колонија, хуманитарних и групних изложби.
Одваја као најдражу колективну изложбу у „Глерији Балашиха” у Москви 2003. године. Као гост из Србије на најлепшој изложби и путовању у животу памти „Славенске вечери”, међународну изложбу литературе и искуства, на које је повело удружење „Уранак” из Црне Горе. Излагала је осам радова као и остали излагачи у и обишла музеје и галерије Москве.
Академски сликар Славко Милић из Аранђеловца отвара изложбу речима:
„Цвет ма како леп био увек је створила природа! Уметност је када га човек пренесе на платно. Природа нам нуди моделе, а праве вредности ми преносимо на платно. Академси реализам створили су академски сликари! Правили су слике да буду исте као природа! Учили су на академији да дају све што и природа. Лепосава Петковић је ненаметљиво, без оптерећења професора, само талентом, избацила на видело магични реализам!
Академски сликари немају воље да сликају душом. Лепа, слика као „аутодиктакт” успева да савлада такве тајне да морам да им се дивим. Мртва природа са орасима коју је насликала 1993. године спонтано, за уметнотност се издваја из мишије рупе активности сликарске перспективе”.
Самосталне изложбе:
-1996. године поставку „Магични реализам” излагала је у „Малој галерији” у на свој рођендан 28 јула у Аранђеловцу
-1997. године измењену поставку под истим називом у Трстенику
-1998. године у хотела Бреза у Врњачкој бањи своје радове из периода од 1995. до 1998. године
Похвале и награде:
-2000. године, добила је диплому и трећу награду на „Мајским сусретима” Сцене Црњански за слику „Зимско предвечерје”
-2005. године похвала од Сцене Црњански за слику „Бели дрен”
-2006. године похвала Савеза аматера Србије
-2008. године похвала ЛУК-а, за цртеж „Црно бели свет”
Запажена остварења су:
„Цикламе” излагане 1995. године на годишњој изложби ЛУКа.
-„Борба за опстанак”, цртеж излаган 2003. године
„Булке” излагане 2006. године исто на годишњој изложби ЛУК-а.
Атеље уметностце налазиле су малом породичном дому, у центру села Јовановац код Крагујевца.
