Хаџи Зоран Р.Илић рођен је у зодијачком знаку ваге 6. октобра 1945. године, као други син оца Радомира и мајке Радмиле у кући преко пута главног улаза у Порту Нове цркве у Крагујевцу. Крсна слава му је 27. фебруара „Кирил дан”. Отац и стриц имали су заједнички фризерску радњу за даме, „Браћа Илић” у згради данашње градске кафане „Балкан“, пре другог светског рата. Кућа у којој је живела породица Илић налазила се одмах до садашње „КБМ” банке, преко пута улаза у Нову цркву. Памти Владику Валеријана, коме је заједно са братом Слободаном на бакин наговор пре вечерње службе љубио руку и давао му босиљак. Први пут је са комшијском децом шутно прави кожни фудбал у Порти цркве. Фудбал им је дао комшија Маја Мајнарић голман Радничког шездесетих. Одмах су имали проблем са црквењаком дедом Васом, који им је забрањивао ту „опасну” игру.
Похађао је Основна школу „Светозар Марковић и Радоје Домановић” која му је била до куће. Изградњом зграде Комитета, породица се сели на нову локацију у Карађорђеву број 26., такође у строгом центру. Уписује фризерски занат у
традиционалном духу породице.
У животу сам увек каснио за мојом генерацијом. Отац је имао планове са мном, желео је да ме пошаље у Париз, где би специјализирао фризерски занат и после да отворимо заједнички салон у европском стилу у Крагујевцу – почиње о неоствареним породичним амбицијама животну причу Зоран Илић Брада.
Отац му умире после завршене Прве године заната и све почиње да се мења. Диплому женског фризера стиче 1963. године. Одмах одлази у војску где је одслужио као „прашињар” годину ипо у интенданској јединици. ЈНА је искористио и комплетирао занат дипломом мушког фризера.
Прве контакте са уметношћу има са радовима Коке Јанковића , које је његов брат Слободан заинтересован за уметност видео.
У школи сам из ликовног имао четворку или петицу, релативно касано са двадесетак година почињем озбиљно да схватам уметност и да себе видим као вајара. Сликар Миша Максимовић био је друг из одељења са мојим братом, такође залуђен за сликарство и уметност и ја почињем да се дружим са њим. Направио сам аутопртрет, за који сам мислио да је генијално дело и још понеке ствари. Милош ми предлаже да одем у Дом омладине и да се учланим у њихов Ликовни студио речима „ тамо постоје момци који раде те ствари”.
У то време у Дому омладине су били сликари Кепа Јелисијевић, Мики Јанковић, Мишко Самарџић, Раша Стевановић, Зоран Б. Петровић, Кале Глигоријевић, Рајко Андрејевић, дебели Шошкић и ја смо били вајари. У Драмском студију појавили су се Мирко Бабић, Раде Марјановић и Горица Поповић. Управник Дома Омладине био је Мирко Ђоковић, постављен на функцију по партијској линији, није имао ликовно образовање, али је схватао младе људе. Волео је бунт младости али се прибојавао да не направимо нешто против државе!
Упис на факултет је прича за себе. У раду са Ликовном секцијом схватам почетничке радове као почетак! Мишко Максимовић ми указује како би моји радови требало да изгледају и усмерава ме да упишем Ликовну академију у Београду. Био сам својеглав и нисам слушао баш много шта су ми људи причали, имао сам солидне вајарске радове. Међутим то је требало да се пропрати и адекватним цртежима. Нисам био цртач, нисам имао ту врсту васпитања, однео сам комисији безвезне мале цртеже. Требало им је доставити релативно веће цртеже на пак папиру. Нормално, ја сам у првом покушају пао!
Разочаран тим неуспехом решим да одем у Аустрију и да тамо радим као фризер. Један тип из комшилука мувао се и по Аустрији и по Крагујевцу. Ја решим да одем са њим у место Брегенц на Боденском језеру. Тамо се разочрам, само што ми нису у зубе гледали. Аустријанце наплашали наши и цигани. Ја се упитам „где сам дошао” и вратим се после недељу дана кући.
Одмах сам почео да се спремам за следећи пријемни испит. Људски сам учио и радио и 1968. године положим пријемни испит. Почели су студенски немири и полиција је, пре него што је моја генерација дошла, чувала факултет. Проблематични су били чупави студенти. На моју срећу није било проблема када је моја генерација кренула на предавања и вежбе. Стручни испити нису ми били проблем, волим сликање и вајање али „социјолигија”. Књигу Социјологија аутора Фјаменга нисам могао да узмем у руке, марксизам нисам могао да смислим. Још су ми пред очима ситна слова мрских књига. Нисам могао да их читам и изгубим другу годину. Становао сам у студенском дому и живео од студентског кредита и мајчине помоћи. Пребродрим ту кризу и положим заостале испите. Прве две године на Академији сви одсеци: сликарски, графички и вајарски имали су заједничка предавања. Прве године сам сваки месец долазио кући. Од друге године сваке недеље сам долазио кући на викенд. Без Крагујевца нисам могао!
У трећој години изабрао сам професора Мишу Поповића. Дипломирао сам 1974. године. Моје колеге су конкурисале за седми „специјалку”, која је трајала још две године.
Ја сам отишао у секретаријат питао их „да ли сам дужан да још нешто полажем” и добио од њих потврду да сам завршио факултет. Првим аутобусом вратим се у Крагујевац.
Одмах се ангажујем да нађем посао. Упражњено место професора ликовног у Техничкој школи. Влада Суботић добио француску стипендију и отишао за Париз. Одем код директора и представим се. Живојин Дрешевић узме потврду гледа мене гледа њу и каже ми: „Ако ти мислиш да се понашаш као Влада Суботић, немој да ми долазиш, он није држао ђацима по два часа месечно”.
Пријем ме убио у појам приступом и ја потражим посао на другом месту. Појави се у ШУП-у празно место професора ликовног, пензионисао се Ђока Обрадовић или Бане Левчанин, не сећам се тачно. Конкуришем и приме ме да радим 1975. године у јануару месцу.
Исте године сам направио моју прву самостално изложбу, радова са факултета.
У ШУП-у радим до 2000. године као професор ликовног.
Људи из школе су ми изашли у сусрет и дали ми просторију где сам основао и своју радионицу. Било је то време мог „уљуљкивања”, нисам урадио ништа битно. Школа води креативца у супротном правцу, велики део времена проводио сам са децом. Узор у вајарству био ми је Небојша Митрић, цар за рељефе и плакете. Слободно време сам искористио за размишљања и прављење скица.
Одједном ми се појавила тежња да одем на Свету гору, не знам како и не знам зашто! Купио сам мотор „Томос електроник 90” и решим 82. године да са њим одем на Свету Гору. Одем код Владике Саве да ми да нека упуства. Он ми каже: „и ја кад хоћу да идем на Свету Гору тражим дозволу од Цариграда, тако да ништа не могу да Вам помогнем”. Седнем на мотор јула 82. године, одвезем се у Грчку и успем уз помоћ једног искушеника, оца Марка, да уђем у Хиландар. Био је то велики преокрет за мене у духвном и стваралачком смислу. Почињем да радим портрет Светог Саве. Исте године био сам још једанпут у Хиландару са мојим кумом Радетом Тошићем. Направили смо екипу и одлазимо на Хиландар најмање једанпут годишње. Тај духовни преокрет и посете највећој православној светињи је учинио да се заинтерсесујем за рељефи да га проучавам. Рељеф постаје мој ликовни израз. Мислим да сам у рељефу постигао бар просечан ниво.
Нови преокрет у мом животу је 2010. године када прелазим у Урбанизам на место вајара.Ту сам и пензионисан. У Дирекцији за урбанизам имао сам свој атеље.
Сада имам пуно скица које могу да изведем и надам се да ћу да их урадим. Ако хоћеш репрезантивно да се преставиш „изложба мора да буде у материјалу”, а не у гипсу.
У крагујевачкој гимназији излагао сам иконе и рељефе наших манастира, на књижевној вечери доктора Аце Лаковића.
Велика ствар је изложити, али изложба мора да предстаља праву вредност уметника.
Не бих улазио у појединости у вези квалитета мојих радова. Никад нисам био саморекламер. Урадио сам неколико споменика:
–Споменик Краљу Александру у Колонији 1999. започео сам пре бомбардовања а завршио после
–Споменик Јована Ристића 2004. године, на истоименом тргу
– „Успење ”испред робне куће Београд.
Направио сам план чесме Ђуре Јакшића, која је требало да буде испод баште кафене Палигорић, да се граничи са зидом и да захвата део тротоара који се не користи. План Урбанизма да ту буде окретница, искључивао је чесму, није се ту уклапала.
За кућу Ђуре Јакшиша још код социјалиста направљен је пре 40. година пројекат куће на два спрата. У доњем делу угоститељски, а у горњем делу књижевни клуб који би кафана издржавала. Ђура је био несрећан човек, али креативац и велики сликар, генијалац, кога треба дићи на пијадестал, који заслужује споменик. На кућу великог Ђуре Јакшића залепљена је плоча у бакру. „Караконџула”, не можемо тако да се понашамо према србима који су оставили за собом изузетно велике ствари за своје доба – у даху све о себи али и онама реко нам је Хаџи Зоран Илић.
Воли као материјал да обрађује: дрво, камен, бронзу, полиестер, али и епоксилне смоле, које европске галерије не воле. Од јавних ставари све је лио у бронзи, јер лично нема могућности да лије у скупом материјалу.
Радио сам на уређењу града, то ми је био посао. У Урбанизму направио сам идејна решења:
–Крста на улазу у град. Идејно решења су прихватили градоначелник и људи који су га финансирали, као и Владика испред Српске Православне Цркве. Они су пројекту одређивали да се нађе нека одговорајућа и изводљива мера. Дао сам основне елементе, а онда је то усклађивано и дорађивано до применљивости. Криво ми је што „Крст ”није бар два метра већи, али све што сам радио било је под пресијом помањкања новца.
–Споменик Краља Алесандру, који је требао да буде висок бар три метра. Колико пара толико музике. Мали је споменик у оном простору, али то је био први споменик од 41.године Краљу Александру у Југославији.
Последица примитивизма и вандализма рушења споменика свима су јасне. Комунисти су срушили велики споменик Краљу Александру испред Заставе. Направљено је море споменика Титу. Иделогије су иделогије, али споменици треба да остану, као сведоци времена. Криво ми је што још нешто нисам урадио за мој град. Крагујевац је мој град, али не по сваку цену. Учинио сам све да град добије нешто ново и нешто вредно. Ја подржавам и дајем шансу млађим колегама и волео би да је клима повољнија за њих.
Спадам у стару школу, мој посао је занат, сликарстви и вјарство су занат и захтевају одређену школу!
Ја нисам одушевљен Крагујевцом, људима који га воде по питању уметности.Пет минута не би остао у њему какав је сада, али ја сам овде ређен и волим га.
Чувам фотографије на бакарним плочама бабе Ане и деде Драгутина Ковачевића (Ерст Поточњака)! Никад нисам трчао за парама, да јесам имао бих сада мали солитер. Немам и не волим хронологију и каталоге. Волео сам моторе, каже нам на крају Хаџи Зоран Р. Илић.
Зоран живи мирним породичним животом у складном и срећном браку са супругом Жељком и поћерком Бранком.
Пола века дружења са вајаром провео је песник Радован Шаренац, који је забележио:
„Илићев опус условно и (грубо) се може поделити на две доминантне целине: духовно/религиозно и световно/ употребно. Истовремено, не треба сметнути са ума и дела која су „на прелазу светова” измеланжираним одликама из оба наведена света. Свакако да религиозни мотиви и канони византијског и православног плитког рељефа преовлађују делом овог аутора. Никако не смемо да заборавимо ни његове домете у апстрактним минималистичким формама у којима достиже завидно скулпторско мајсторство.”
Атеље вајара Хаџи Зорана Р.Илића налази се у дворишту породичне куће у улици Карађорђевој број 11. у Крагујевцу.
