Уметнички Павиљон „Цвијета Зузорић“ на Малом Калемегдану захваљујући Музеју Маргиналне уметности из Јагодине нам поклања ретроспективну изложбу слика покојног Предрага Милићевића Барбаријена из Светозарева, једног од најзначајнијих арт брутиста на ширем европском плану. Овом изложбом испунила се жеља уметника коју је оставио називом слике „ЛУВР 2999 или кад будем мртав и бео”. Пеђу Барбаријебна поред његових Mораваца познају многи Kрагујевчани, љубитељи уметничке фотографије, поезије, спортисти и спортска публика, љубитељи брзог испијања пива, а наравно и сликaри. Остао је упамћен са бројних жирирања и изложби уметничке фотографије крајем седамдесетих и осамдесетих година у Крагујевцу. Каратистима „Карате клуба Раднички” остао је у сећању корпулентни, жустри, црвенокоси и црвенобради момак ниског раста, склон атрактивним нападима, који није имао треме ни пред ауторитетима у том спорту. Као гласног навијача и жустрог коментатора памтимо га са трибина хале „Језеро“ када је пратио боксeрску каријеру свог сина Стефана. Хвалио се се својом запаженом изложбом BLOW UP коју је имао јуна 1996. године у крагуjевачком Малом ликовном салону. Гостовао је на ликовноj конији у Основној школи „Станислав Сремчевић“ поводом прославе 21. октобра, 2007. године где је оставио два дивна дела. „Сада сликам само караконџуле”, промеконтарисао је заинтересованим колегама и ћачићима школе који су опколили његов штафелај. Хвалио је своје колеге из Шумадије, јер је у Крагујевчанима имао другове, пријатеље и обожаваоце из спорта, уметности. Партнере са којима је расправљао о могућности фотографије и фотографске технике, уметности, сарађивао, трампио се и одмеравао могућности и љубав у брзом испијању пива. По занимању за Барбаријена ( 1963-2013) морамо признати да је у атељеу имао своју катедру за слободне уметнике и боеме.
Предрага сам упознао у Фото кино клубу у Крагујевцу 1980. године када смо обновили МИФ, међуклупску изложбу Југословенског ранга. На жирирања у Крагујевац долазили су уметнички фотографи из Чачка, Ваљева , Јагодине и Параћина да присуствују жирирању. То је било време када су се ретки фотографски уметници интезивно дружили. Свима је било стало да дођу у Крагујевац и да виде како код жирија пролазе, зашто не пролазе, да нешто питају чланове жирија. На тим скуповима Пеђа се издвајао као појава, изгледао је као четка боје шаргарепе у хипи фазону. Притом, њему по страву и понашању према животу и фотографији није било неког пандама. Био је мимо моде! Имао је свој став и дефинисану жељу шта жели од фотографије, није се приклањао никаквим трендовима у фотографији, Фото савезу. или било где другде. Био је једна посебна, оригинална личност. Посебно сам са њим сарађивао као и многи крагујевчани у консултацијама и набавци фото технике. Он се много бавио фотографском техником, имао је много најсавременије опреме за своје време, које је мењао са колегама које је ценио. Нудио је и неочекивано замене које многи нису схватали. После годину дана од продаје вратио сам му купљену опрему и узео нешто друго, па после неког времена и нешто треће. Сваки преговори са њим били су дивна ђаскања , није размишљао о новчаним већ о употребним вредностима…и шта је у тој опреми креативно за њега: овај објектив је добар за ово, а онај за нешто друго, говорио је Барбаријен.. Кроз технику испробавао је лични однос према фотографији! Упоредо био је уметник у два медија , све док се као уметник није сасавим испразнио у фотографији и наставио у сликарству.
„Најбоље што је оставио је један посебан, искрен и самосталан однос према ономе шта жели да уради“, рекао нам је Предраг Михаиловић, уметнички фотограф.
„Рекло би се да нема ништа заједничко у два медија којима се користи Предраг Милићевић у својој концепцији пиктуралног визуелног. Антимонија два медија подвучена је кад су очигледне њине визуелне анолиогичности: виши или мањи степен иконичности „документарна објективност” естензија „погледа” односно призора дискурс са традиционалним, однос несавременим, или ауторска игнурација сопственог савременог на основама постојећег нарочито парадигматичног. Јер 15 слика уља на платну из циклуса BLOW UP, не могу се директно конотирати са фотографијом чији је реалан предложак природни мотив – мртва природа, предео, урбани темат, људска фигура или портрет. То што је експлицирао сликом, фотографијом није могуће. Могуће је тек када фотографија послужи уметничком предлошку – сликом или било којим другим ликовним делом које ће репродуктовати. Зашто је потребно раздвојити ове две области рада Милићевића! Зато што је тек онда могућ разлаз две опречне / сродне дисциплине којима се бави и њихово њихово истовремено не / егзистенција једној личности. Слике гарантују неформалну и у сликарству Србије однедавно не свакидашњу појаву, која је уздрмала наше нормативе устаљене у пракси и теорији деведесетих. Уметност последње деценије века спремно се поистовећивала са крахом не само постмодернизма, него и постизма његовог, да би Жао Клер на последњем Бијеналу обрнуо ствари тобож се питајући није ли последњи век уметности у ствари век портрета, односно људског лика доказујући и целом поставком у Палти Грасо да јесте. Милићевић и Клер су на истој линији обојица заговарају фигуративно као судбоносно у ликовној пракси“, написао је ликовни критичар Михајло Кандић 27. јуна 1996. у крагујевачком недељнику „Светлост”
„Упамтио сам Милићевића због необичне фигуре, тешкаша ниског раста, широких рамена. Поред карактеристичног раста у борилишту је био врло темпераментан и агресиван борац. Морам као карате судија да констатујем да су његове технике биле помало прљве, дрског и непредвидивог понашања према противнику и судијама“ , рекао нам је Радивоје Радосављевић, тренер и савезни судија карате спорта.
Израз „ варварин“ је релативан, није условљен стварним квалитетима човека, већ
чињеницом да се налази у окружењу, које га не разуме. У Антици овај израз није имао
нужно негативну конотацију, значио је једноставно „странац“ или „туђин“.
Као уметника и човека га памтимо да је ходао усијаном плочом на којој су ватру палиле љубави његовог срца, а стваралачки жар гасио великим количинама хладног пивом на званичним фестивалима пивопија.
