Адонис Стергију рођен је у хорскопском знаку близанаца 1954. године у Атини, од оца Спиридона и мајке Антуле. У породици Стергију он и његов млађи брат Константин су трећа генеарација иконописаца. Стриц Клеантис je иконограф од 1905. године, а отац од 1940. па да смрти 1997. године. Традицију наставља и његов син Рајан 1991. годиште, који је трећа година ФИЛУМ-а, одсек зидно сликарство.
Основну школу и гимназију завршио је у Атини, уз гимназију ванредно је завршио средњу сликарску школу „АБЦ” у трајању од две године. Високу уметничку школу за сликарство уписује у Енглеском граду Глостерсиер. По завршеним студијама 1980. године враћа се у родни град и успоставља сарадњу са најбољим иконографима Грчке. Врсни иконографи за то доба, осамдесетих прошлог века, Петро Ванбулис, Димитрије Кендакс, Николас Кудумнакис, препознају у њему таленат и узимају га за сарадника у великим пословима. У том периоду учествовао је у јединој колективној изложби у животу 1980. године у Паризу, на којој су сликари Атине преставили Грчко сликарство иконама и фрескама.
“ У то време у Србији било је много посла, а мало иконографа памаестро Николас Кудумнакис и ја 1981. године долазимо у Шумадију, на позив Владике Саве Шумадијског. Ангажовани смо да осликамо Саборну цркву у Јагодини, Саборну цркву у Крагујевцу и цркву у Мостару, које смо радили све до краја 1983. године. То ми је била преломна година у животу у којој сам одлучио да останем и живим у Крагујевцу. Оженио сам се 1984. године и постао Крагујевчанин“ – у даху ми је рекао Адонис, који се ужелео друштва и приче.
Заснивањем породице постаје и самостални животописац цркви и манастира Шумадије и Србије. Сам, или са својим помоћницима, ишао је од посла до послаи може се похвалити да је осликао многе Српске светиње:
Олтар цркве у Лазаревцу,
Капелу манастира Благовештење у Страгарима,
Иконостас у цркви на Бозману,
Стару цркву у Грошници,
Нову цркву у Суваји,
Цркву у Вишевцу, задужбину Владике Саве,
Манастир Ћунис,
Олтар и апсиду цркве Свети Сава на Аеродруму,
Олтар, куполу, улазни део Саборне цркве у Крагујевцу, заједно са сликарем Николом Милинковићем из Београда,
Епископију у Крагујевцу,
Манастир Свети Лука у Ракитову,
Капелу у манастиру Свете Тројице у Овчарско- Кабларској клисури,
Цркву Свети Петар и Павле у Стопањи,
Цркву у Лесковици код Врњачке Бање.
Тренутно је на дужем боловању и није нигде ангажован. Тешки услови рада по скелама и промаји оштетиле су му бубреге и срце. На дијализи је већ пуне три године. Разговор му прија и вратили смо се у његово детињство.
„Са десет година открио сам склоност ка цртању. Оловка и хартија су увек били у мојој ђачкој торби. Цртам све и свашта. Било ми је лако да нацртам портрет учитељице, птице, аутомобиле… Тек у средњој школи почео сам да радим воденим бојцама.
Сматрам да „жицу ” за уметност не може да има сваки човек! У тој причи ко има пуну волтажу, „он је одабрани уметник”. Они са мањом волтажом су хобисти. Ја видим разлику и одвајам уметнике од љубитеља уметности.
Осећања и емоције не треба да објашњава уметник, већ дело правог уметника. У искуству од више од три деценије са мојим помоћницима по агилности разликујем помоћника коме не треба ништа рећи, неком једанпут казати и оне коме ни милион пута прича не помаже.
Ја сам иконограф. Не може сваки сликар који слика иконе да слика фреске. Икону 30x40 може свако да ради. Аматер ће икону лепо да направи, али то не значи да је комплетан мајстор. Иконограф се доказује на зиду! Зид пет метара широк, четири висок и задата композиција откривају правог мајстора, уз одређене услове. У манастирима протомајстор мора да се држи „типика” и строге дисциплине у свему. Он одговара за себе и екипу, држи под контролом све, почев од облачења па духовног поштовања светиња.
Манастири су ми највећи изазов у раду, јер захтевају посвећеност, без опуштања. Велике светиње су посебне и знају да те изненаде снагом. У манастиру Ђунис неколико пута у раду на скели осетио сам неки електрицитет, као неки зрак који на тренутке емитује велику енергију. Ту енергију нисам видео, али сам осећао. Она опомиње да иконограф мора да води посебан, „посвећен” живот, да је побожан и упражњава молитве!
Сваки манастир има позитивну енергију коју човек може да осети. Из искуства издвајам још манастир Благовештење у Страгарима, манастир Свете Тројце Игумана Варнаве у Овчарско – Кабларској клисури“ – открива за Показивач животописац Адонис Стергију.
Увек се трудио да уради најбоље, али каже да су му нека дела успешнија од других.
„Ја желим и настојим да дам максимум у раду, најбоље што знам. Не можемо да кажемо да у одређеном тренутку радимо ремек дело свог живота. Када нас води „сила” у појединим тренуцима нађемо најбоље решење и испадне добро дело. Ја одвајам у мом раду фреске „Пантократора” у Св. Тројици, „мученике” у северном делу Благовештења, „мученике” у Ђунису, „Петра и Павла” и „Константина и Јелену” у Београду – самокритички тврди Адонис.
Може се похвалити да је његов портрет са фреске изабран у књизи „Најбољи портрети нове Византије”, Српске православне цркве. Планира миран живот, цртање наручених икона за Саборну цркву у Крагујевцу и гледање акционих филмова на телевизији.
Атеље уметника Стергију Адониса налази се у његов стану у улици Зоран Ђинђића број 17/II.
