Opet je prvi maj i ista tuga, vreme ne leči… Vremenom gubitak bude samo još teži…
Kiše da speru ovu tugu
Noćas ne marim što padaju
Kapi nadvijene nad crep
godinama prokišnjavaju
Svaka je kap k’o godina
Godina k’o otkucaj
Otkucaj k’o jecaj
I nije to što si otišao
već što si otišao onako
da ti se ni grob ne zna
ni telo da počine
godinama
I nije to što dvorište tihuje
u korovu lipe miris sahranile
I nije to što dušman likuje
svojoj se sramoti raduje
već što život zamro je
Ne marim noćaš što padaju kiše
ne marim što majske su zore
što treba da sviće
Noći i zore naše da progovore
tugu da mi razgovore
pa da počinem u mirisnoj rosi
kamilice da mi nižeš po svilenoj kosi
i pričaš dugo dugo u letnje popodnevne sate
sve bih dala
baš sve bih dala u trenutku jednom samo
bar u snu da se vrate…
