Ostavi te pobede u svojim samoćama
Tu ljubav živi osakaćena
na staroj slavi diše
zaboravljajući da postoji dug
zapisan u svesci neke od
prodavnice snova
I iskreno najiskrenije priznaj sebi
Koliko me ima
Koliko mene je ostalo živo u tebi
Prođi mislima po mojoj koži
Baš kao što ja to činim
Kada te milujem
dok znam da su mržnje tvoje
tek smešni pokušaji da me zaboraviš
Ali nisam ona koju bi zaboravio lako
Nisam ona koje bi se odrekao tek tako
Oseti me kada mislima prste ti ljubim
Tu gde se raspada milion boja
u vizuri jednog trena
Zaustavi ludilo jednom rečju
u kojoj su sadržani svi oprosti
Izgovori me usnama
Istisni iz sebe taj gnoj
u vazduhu sačuvan
Prljav ili čist
Svejedno iz tvojih usana potekao
Ako me ubije –
Bože slatke li smrti
Ako preživim –
Voleću te kao nijedna
Biću jedina koja se usudila
da bude poslednja
Ako umrem –
Odvojiću se od jave
Ali ću te imati u snu
Prođi mislima po mojoj koži
Milujem ti obraz nežnim dlanom
Jedva te dodirujem
izmučena čekanjem
Samojed i ja na klupi čekamo
Ali tramvaj je već na putu za remizu
Na proleće ćemo a još ni zima
Volim te
Evo priznajem bez stida
Priznajem volim
I nije me briga ako se smeješ pobedi
Odnesi je u svoju samoću
neka bude tvoja igračka
Jer ako me nemaš
Nemamo jedno drugo
Poraz je definicija nas
Dodirni me ponovo dlanom
Kao što bi razmazao
tanak mlaz boje po platnu
Preko obraza do ramena
i spustio se do dlana
Od dlana do bedara
I onda stao –
Zastao u trenu kad čežnje zavape
Onda ja odnosim pobedu
u svoje samoće
Kad te ostavim a ostavljena
Miris limuna
Kadulje i san
Šta slađe je od pogleda
Kojim budiš
neprobuđenu mene
Usnulu budiš da voli
Voljena
Prste ti ljubim
Osećas li kroz kosti
Toplinu za led
Poljubac za med
Menjaj – menjam se
Dajem ti – uzimaš
Ostavljeno zauvek
Promeni me ili ostavi
svoje pirove pobede
u samoćama svojim
da porazi sami ne ostanu…
Zorica Tijanić: U svojim samoćama
