U muzeju tišine ona sedi okrenuta leđima slici.
Sedi na klupi u ravnim cipelama,
prekrštenih nogu.
U nekom trenutku se osvrće posmatrajući vodiča
kako je sažaljivo gleda;
Sažaljiv na njen izgubljen pogled
jednu te istu ženu svake večeri,
petnaest minuta pred zatvaranje,
čekajući da krene kući – opominje.
A ona i dalje sedi zamišljena
prekrštenih nogu.
Napolju prohladno februarsko veče,
i kao da više nema vremena
da se ogrne otrcanim kaputom
koji ipak miriše na esenciju od ruža,
ustaje da krene.
U nekom ćošku kao da su krenule suze,
u nekom ćošku kao da se čuje zveket
srebrnih narukvica koje su oksidirale
na izboranim rukama.
Kameni pod šapuće
pred preminuće potrebe da se promeni:
Dan u noć
Noć u jutro.
Devojka u ženu
Žena u staricu.
Gde će skrenuti pospani trolejbus,
ako izađem na poslednjoj stanici?
Kako da siđem, kad na poslednjoj stanici
priča završava…?
Da joj odredi godine, ne može
kad na njenom licu lebdi aura
koja briše ispričano.
Usuđuje da joj se obrati,
tihim glasom obavesti,
da zatvara se njeno utočište,
a želi da je pita: Da li je sve u redu?
Želi da je povede u svoj dom,
ali ona nije neko ko se ljubi u obraz
prilikom susreta.
Njeno lice je bledo,
kosa nosi noć u svojim talozima,
oči tihom nijansom ispranih vodopada pevuše.
Beskrajni mir u pokretima,
ruke kao da sipaju čaj iz porecelanskih šolja
bez drhtaja
staračkog.
Sačuvaj mi grobno mesto pored voljenog,
jer usamljenost me odavno ubila.
Ustaje i odlazi pognute glave.
Obično tako hodaju umorni
stapajući se sa nečujom.
Kome će on tu noć razveseliti
ili izneveriti dolaskom svojim?
Tankim prstima briše sa obraza tugu
dodirujući prošlost.
Tih petnaest minuta beskraj je vremena
dovoljno da se osvrne.
Da li to usamljenost oživljava
baš kao ljubav
što za srce tugu
na živo razbuđenom prišiva?
U živo biće tugu pretvara…
