Bled odsjaj sveće pravi senke na zidu
Kroz tihe niti poraza se provlačim
Bog zna kako i koliko dugo već
Puštam prošlost da me obuzme
A duša ne da
Srce kad pamet oduzme
nema tu više šta da se prepravlja
Rubim ono što ostalo je
Ono što sljubljeno beše
Nemir moja jutra u tamu oblači
Krik gavrana pogled mrači
U strahu se lik ne prepoznaje
Onaj kojeg ljubih
Stranac postade
Zmija odoru svoju presvlači
U oči mi ne gleda
Ujedom se brani
Nemoć svoju
Mojim bolom hrani
Tišinom vazduh ustajao
Da prozračim okovano
Da otvorim zabravljeno
Da mrežu kao mrenu
Sa pogleda smaknem
Pusta nada je
Talože se u meni tvoje reči
Jednu po jednu ih sabiram
Zarobljena strahom padam
Veru molitvom prizivam
U očaju stradam
Prvi strah u vodu bacam
Drugi niz kamen kotrljam
Treći na zidu
u predskazanju pišem
Da zavaram život igrom
Zaustavljenog daha
prestajem da dišem
Tetoviram nedorečene misli
Ruke su moje predane vetru
Sudbina nije iščitala zapis
Učenje nastavlja svoj put
Simboli su putokaz pametnijem
I onda se plašim oči da otvorim
Noć svežinom zagrlim
Nemoćno se pomolim
Skrušena od bola
Od žeđi presahla
Iz bunara vodu grabim
Žmurim u strahu da se suočim
Bled odsjaj sveće njiše senke
Limeni luster na verandi
Predoseća oluju
Igrom svetlosti gasi i pali
Bilo ko
Ko može neka se hvali
Ja inat prodajem
U tvoje ruke srce predajem
Ljubav u bescenje za
Inje i bisere
Za kaprice njine
pa neka je zabadava sad
jednom će platiti
Ipak će jesen u zlatu
Zimsku studen pozlatiti
letnju oluju u prošlost vratiti
I zvonima najaviti
Novi zaborav
(iz novog ciklusa poezije Campana Immortale)
