Lenjingradskom
Sever hladan kao tvoja daljina
ponekad dotakne strunom vetra
i ne prestaje da stvara nemir
u kovitlacu tuge
Prepravljam snove u kojima
su mi ukrali bicikl sa korpom cveća
i dali na prodaju ono što bilo je moje
U gradu u kojem sam videla nadu
stojeći mirno pod petokrakom magije
čekajući da prođe bol
uzdahom što pritišće korak
koji nije više naš
Ni korak moj
Ni iskorak tvoj
Ne volim zimu ali studeni me čeka
Na svakom uglu zavejan u magli
U ulici našoj gde sa drveća
umesto lišća padaju zvezde
dok noć pribada bol na srce
Lenjingradskom…
Pod kapom mladosti prohujale godine
koje smo trčeći za idealima u
lakovanim cipelama zamenili
za vojničke čizme
nalazeći čemer posustao u potrazi
u kojoj smo isprljali dušu
Ne znam šta sam tražila te noći na trgovima
kada odavno ne živimo hodajući istim ulicama
Tvoji se koraci prelamaju domovinom grofova
a ja laticama blažim smrt raznoseći cveće
po grobovima
Tvoji su uzdasi namenjeni drugoj
dok se budim samoćom uspavana
Ledeni sever Lenjingradskom brije
prerušen pod kapom revolucije srca
Na uranskoj zastavi ugrušana krv
Ne ustajem na prvi takt himne
već ostajem gluva za strah
slepa u nemoći da pronađem trag
i padam u svoju tišinu gde večiti je mrak…
Majstor i Margarita
Razbudio me bol ranim osvitanjem
još uvek sumraci vladaju dolinama
mog ranjenog srca
Pokidane niti koje su vodile do kule
istanjene su naporima da premostim tugu
Nisi me ranio ti
Mlade su tvoje zore za moje odgovore
Grč spoznaje još ti ne zavidi
Duša nebom već odavno ne plovi
već se u mojim grudima pretvara u tamu
u pokušaju da te ne voli dok
se more podiže plačem u oluji
Kao Majstor i Margarita smo
sastavljeni u noći punog meseca
Na balu koji se završava večnošću
Ponekad kao da uživam u slabosti
koja mi nanosi zlo puštajući noć
da me poseti oduzimajući radost
Razbudio me bol ranim osvitanjem
Hoće li nam doći ljubav nežna i mila
a presuditi joj duše pustinja
Da li je domaćin naše ljubavi On
žedan krvi uzdiže se iz blata
nalazeći zvezde u ništavilu
Ispreplićem mnoštvo niti kroz kožu
pod kojom uvučen čekaš da me
obuzmeš i udariš mi u srce
U ljubavnoj priči život rasipaš po moru
u beskraj kristalnih perli
u koje se pretvaram dok dišem
Valpurgina svečana noć proslavlja
svoj praznik i smejući se nadmoćno
ulazi da osvešta naš Dom
Na balu se srećemo Ti Ja i On
Hoće li nam ljubav prepoznata
dozvoliti zajedničku večnost
i moram li se pretvoriti u senku da
bih te zadržala
Šta ako me iskušenja odvedu drugim
putem gde užitak u istinskom bludu
traje tek minut do praznine
Razbudio me bol kasnim zalaskom
Još uvek bih da mi putem svetle
tvoje blage oči
Da sastaviš niti koje su vodile do mog srca
da premostimo tugu koja će postati
modra jednog jutra
Uspavala me nada uzaludna
Mi smo stigli do kraja beskraja
dodirnuvši ludilo različitosti
Spoznaja da iskušenja nisu zlo
već dogovor da praštam ti
I da praštati nisi mogao…
Gospodskom kroz noć
Ti i ja Gospodskom kroz noć…
Sećanje ne greje promrzle prste
dok sama prolazim ulicom
odevena u kajanje
U mislima poslednje pismo
sastavljam za tebe
Priznajem hrabro da si onaj pravi
čija sam potajno oduvek
Led ledeni u očima ti cakli
u oluji preživeli smo pustinju duše
a ti se vraćaš da me ponovo voliš
osmehom skitnice
i spremno u koraku očaj moj lomiš
pružajući mi osmeh u vodi života
koja opija pružajući radost na tren
Čuvaš me u uspomeni…
Moj trag ostaje u albumu bivših
a neisprljanih obećanjem varalice
Naše tajne šapate i prosut smeh
čuva noć spuštajući korak niz Gospodsku
prelamajući zvukove i mešajući ih
sa vapajem pijanih prosjaka
koji se vuku promrzli na pločnicima
Na tren sam ti daleko
Na tren blizu
u zagrljaju koji donosi toplinu
prvog susreta kao nadolazeća reka
koja preti da te odnese
na drugu stranu obale
Poslednja noć hladnoće
Nema topline u rukama
koje bi ugrejale promrzlo
srce, samo iglice magle
koje se stvaraju na staklima
prozora koje otvaraš hladnoći
puštajući je da te zagrli prkosom
Bila je to jedna od poslednjih noći
hladne samoće pritisnute godinama
koje su sačekale da zime pređu put
hodajući od jeseni do jeseni
Inje s tvojih trepavica pretvoriću
u suze čistilice i ugrejati promrzle
prste svojim dlanovima
jer kada dođeš biće to dan
koji mora početi u nedelju
Dan u koji sam spuštena
blagoslovom anđela i u istom
danu zatočena silama zla
prethodnih života sastavljenih
od koncentričnih krugova
koji su sećanje na rađanje
u ognju smrti
Odvešću te tada na mesto
koje zima nije okovala
predrasudama
niti je zatrovala srce
već ima zelene prozore
U jedno predgrađe gde
postoji kuća duše
u kojoj prsti ne crtaju po staklu
dahom čekanja
Pogledom ćeš kroz predele
koji pucaju pre svitanja
Smejaćeš se prošlosti
koju si odbacio hrabrim korakom
unapred rušeći moje odstupnice
Ostaće mi nada da će nam se
oči sresti na putu spoznaje
iako znam da sam tek karika
koji te vodi dalje od pozdrava
Biće to jedna od poslednjih
noći u kojoj će te vratiti oni
isti anđeli koji su me prodali
za okajanje greha pokorom
i ugrejati srce dahom topline
Pesme iz zbirke poezije Porubljeni snovi objavljene u Ediciji poezije misli, 2014. godine
http://zoricatijanicpoezijamisli.blogspot.rs/
