Mirjana Štefanicki ANTONIĆ, BLAGOSLOV REČI 2 – Prikazi i predstavljanja, Prometej, Novi Sad, 2019.
Laganim koracima, a punom dušom osećam se kao da prolazim kroz peščanik, stapajući se sa zlatnim peskom vremena koje protiče i vraća se svakog trenutka, poput plime i oseke. Svaki put bogatiji za još poneki zlatni odsjaj…
Mirjana Štefanicki Antonić, rođena u maju, na praznik cveća – na Đurđevdan, poseban dan koji hrišćani i pravoslavci slave, a svi ostali poštuju. Slavi se proleće, skori početak velikog ciklusa nastupajućih sunčanih i letnjih dana, koji nam nesebično poklanja u svojoj književnoj reči – blagoslovu.
Blagoslov etimološki ima značenje blagog slova i ruskog je porekla, ali u svojoj dubini nije ništa drugo do pretakanja sve one ljubavi koju se iskrenom i blagom rečju ili slovom prenosi nekome. To je kao želja, kao misao, kao ljubav.
Poput Božije milosti usmerene na onog ili ono što se blagosilja – Blagoslov reči ima gotovo liturgijsko značenje. Putem blagih reči iz svoga srca, a i iz srca pera Mirjaninih kolega, prijatelja pesnika i književnika ovde nam je darovana ogromna vrednost u knjizi koja se može svrstati u sam vrh savremene moderne književnosti.
Blagoslov reči je sastavljen od prikaza i predstavljanja poezije, kako Mirjanine, tako i poezije i književnosti pisaca o kojoj je ona pisala.
Otud su njene reči blagoslovljene, otuda još jedna vrednost na književnom nebu, još jedan nastavak blagoslova jer samo je odabranima darovan talenat da rečima dočaraju slike, da stvaraju događaje, opišu smisao poezije, a ne unište je raščlanjujući u analizi. Ona je plodna književnica, čiji su prikazi i eseji na koricama mnogih knjiga ukrasili piščevo delo.
Nesebično je podelila svoj dar svima koji su stidljivo zatražili i poželeli da im kumuje, jer recenzent je kao kum – ovenčava delo. Podelila je i njihove misli o njenoj poeziji i neumorna nastavlja da urezuje svoje predivno sročene rečenice u zlatan povez koji ostavlja, ovaj put svom sinu u amanet – u posveti na početku knjige. I mnogi drugi pesnici su stihovali Mirjani u znak zahvalnosti, pa je na primer Radmila Vučinić njenu riznicu poezije nazvala šakom polena i svetlošću, baš u čast proleća s kojim se rađa i hodi kroz život.
U to ime je i Radoslav Felbapov napisao pesmu „Đurđevak” u slavu i čast njenog rođendana, koji nam se bliži, a evo i druga knjiga Blagoslova reči, koju je predano i vredno uređivala i učinila mnogima od nas čast. Mnogima, koji su deo njenog života da ostanu prisutni u njemu, jer ona, kada vas prihvati tada znajte da je zavolela dušu u vama, da vas je uz poštovanje prigrlila i ušli ste u porodicu tog predivnog i mirisnog cveća, postajući još jedna boja u buketu. Blagoslov reči bismo mogli nazvati buketom cveća. Taj mirisni buket koji nosi proleće na dlanovima, čiji prsti vredno ispisuju dodire i damare iz dubine duše.
Tehnički, knjiga je urađena do savršenstva. Prepliću se pesme, eseji, kako Mirjanine, tako i pesme posvećene njoj, pa su između ostalih stihovali i Ljubomir Gligorić, Vesna Mesaroš, Nada Jablanov, Ivan Bukinac i drugi. Knjiga se sastoji iz pet delova. Prvi deo je posvećen poeziji – Lirski i tanano, sastoji se iz poezije koju su gore navedeni pesnici posvetili Mirjani. Započinje njenom pesmom – Senka tvoje kose, u kojoj vodi dijalog sa ruskim romanopiscem Jurijem Mihajlovičem Poljakovim (1954, Moskva) i na originalan način predstavlja večitu čežnju i žudnju jedne žene, ne obične žene već pesnikinje, koja pridaje svom dragom biću osobine ruskih pisaca, vođena romantičnom žudnjom kojom nas je povela svojim izrezbarenim pesničkim bravurama i oslikala elemente ruske ambijentalnosti, upravo lirski i tanano kako prvi deo knjige i nosi naslov.
Drugi deo knjige je nazvala – Lirska kneginja, u kome nosi plemenitu titulu kneginje, žene koja ima moć u stvaralaštvu. Kneginja, jer Rusija joj je oduvek u srcu. Žena i majka, vera i posvećenost. U njemu je svojom krunom ovenčala poeziju Zorana Mitića – ,,Lipe ispod Petrovaradina”, blogerske zapise Milke Katašić, priče Danijele Milosavljević, pesme Svetozara Savkovića, Biljane Dimčić, Budimira Frke, Franje Frančiča i Zorice Tijanić, zatim Valentine Vulić, Ibrahima Honđe…
Njene recenzije su poput kratkih priča. Ona će vas prvo upoznati kao čoveka, potom razumeti kao pisca, pesnika i ući u vaš svet, u vašu priču, da bi demistifikovala ono što i sami niste uspeli da osvestite ili dokučite. Živopisni eseji, koji se nižu poput kloparanja vozova, pristižu na stanice. Stanice su pisci, a njihova dela vozovi, kojima putuju prema dalekim istočnim ili ruskim stepama, ili ka Mediteranu, pričajući svoje priče. Sastaju se devojka i mladić na tim peronima i neumitno rastaju, noseći ljubav i ponos u očima, ne zaboravljajući se nikad, uvek povezani mislima, bez obzira na život koji ih razdvaja, koji nosi kroz pustinju… note čežnjivosti… i uvek nedostaju…
Slike, boje koje pretače u svojim prikazima, ambijent Mediterana, isprepleten sa plavetnilom Dunava sa kojeg se javlja, vode nas u predele koji se preobličavaju u beskonačnom broju metamorfoza, pesničkih, književnih i duševnih. Mirjana Štefanicki Antonić je izuzetna književnica, koja poseduje dar zapažanja svojstven kvalitetnim i originalnim piscima. Uočavajući prostorne i vremenske dimenzije u delima o kojima daje svoju reč, otvara puteve do srca čitalaca i pomaže kako mladim piscima da ohrabreni nastave svoj put, tako i izgubljenima da se ponovo vrate na njega. Diskretna i poverljiva, u sopstvenom misticizmu pomalo nedokučiva, ali beskrajno topla, portal je za različita emotivna stanja. Njene su boje prepune misterioznih tonova, a pritom njen glas melodičan i baršunast.
Može to samo neko pun emocija i onaj čija je duša blagoslovljena radošću i zahvalnošću. Ono što Mirjana Štefanicki Antonić postiže u svojim prikazima i esejima, pripada novoj književnoj dimenziji. Nećete dobiti klasičnu recenziju ili akademski prikaz, već mnogo više. Dobićete opis duše i onoga što ste iznedrili stvarajući. Neće nedostajati reči o stilu, o metaforama, tehničkim detaljima, ali daće vam i sugestije, videće ono što vi niste mogli, savetovaće vas potpuno drugarski i diskretno i potpuno nesvesno i dobronamerno dati svoj lični potpis delu poput urednika. Misteriozna i mistična, obojena toplinom maslinjaka i oleandara, donosi nam ambijent Mediterana za koji je vezana dušom i čežnjom daleke i nepregledne Rusije, ali i Vojvodine i plavetnila Dunava, mirisa lipa, povezujući kontinente baš kao i ljude različitih senzibiliteta koji se susreću na stranicama njene nove knjige.
Četvrti deo knjige – Koliko ljubavi, upravo i opisuje pesnikinju i način na koji ona doživljava pažnju posvećenu njenoj književnosti, koja je u samom vrhu savremenog doba. Četvrti deo knjige je posvećen njenom stvaralaštvu, a darovano od strane prijatelja koji su dali svoju reč njenim delima. Tu su Svetozar Savković, Danijela Milocavljević, Valentina Vulić, Borislav Gavrić, Nada Jablanov, Milijan Despotović, Miodrag Petrović, Laslo Silađi, Momčilo Spasojević…
Njena knjiga poezije – Vez rađen rukom moje Majke prikazana je perom magistra Momčila Spasojevića, koji je Mirjanin vez stihova jednom rečju opisao poput veza zlatnim koncem. Zlato je dragocenost neprocenjive vrednosti.
Baš kao što i sama osećam da prolazim peščanikom vremena, zastajući povremeno da se zagledam u maslinjak, u sunce, putujući predelima iz same mašte, koji postoje negde u srećnijim delovima planete, u koje pristižem kao na stanice, a voz besomučno klopara. Blagoslov reči je jedan pesnički i književni kaleidoskop. I onda suncem okupana, uzimam taj pesak života u dlanove, puštajući da pesak sa zlatnim sjajem curi kroz prste svuda po mome licu, kosi, blaži me i ukrašava ostavljajući sjaj.
Bogati smo. Ne, nije to pravi izraz. Blagoslovljeni smo Mirjaninom rečju, a ona opet blagoslovljena Božijom milošću. Njena energija i strast, zanos i žudnja podižu. Njena nežnost i dobrota, iskrenost blaže, ali nose zajednički nazivnik – Ljubav .
Otud – Toliko, o koliko samo ljubavi!
Sam naslov Mirjanine zbirke poezije – Vez rađen rukom moje Majke, podseća na jedno vreme koje se ne zaboravlja, a nedostaje.
O knjizi su reč dali Valentina Vulić, Vojin Trivunović, mr Momčilo Spasojević, mr Nada Jablanov, Svetozar Savković. Pored Veza rađenog rukom njene Majke tu je i pesnička zbirka – Čežnjivi plavi san – Izabrane pesme.
Izbor iz poezije stvarane u periodu od skoro 50 godina, mr Momčilo Spasojević je dao opsežnu studiju zbirke putujući vremeplovom njenog pesništva, brojeći nisku perli od najfinijih bisera. Još jedan izuzetan čovek i književnik Milijan Despotović je dao svoju reč Čežnjivom plavom snu otkrivajući najtananija osećanja pesnikinje. Takođe je dao i svoje viđenje prve knjige Blagoslov reči koja se dugo rađala iz pesničkog pera Mirjane Štefanicki Antonić.
Miodrag Petrović je nepretenciozno nazvao svoju recenziju pokušajem, jer svi veliki ljudi su skromni. Pisao je o podvigu Mirjane Štefanicki Antonić. Zaista stvoriti pesnički identitet u zrelom književnom dobu pesnikinje, koja je pristupila ovom projektu sa mnogo odgovornosti i mnogo posvećenosti detaljima, za koje ponekad mislimo da mogu biti prenebregnuti, da su nebitni. Tek kasnije, Mirjana nas uči da uvidimo da zapravo taj sitan vez pisan rukom kćerke svoje Majke – ima i te kako svoju svrsishodnost. I tu dolazimo do Ogleda – Majke u Majci gde je sve objasnio Laslo Silađi. Veza između zemaljskog i nebeskog. Između očiju i ruku je čistina misli. Pesma je molitva, a suština poezije osećanje duše. Pesnik ili pesnikinja su Mirjani, baš poput njenog imena – Mirjana, oni koji se mole, tražeći bilo oproštaj, zaborav ili sećanje. Refleksivnost pisane reči kojom vlada boraveći u svetilištu pročišćava tražeći odgovore, smisao i poručuje samo ono što i sama živi – ljubav koja je srž svega. Ona je poput svoje – Letnje neveste koja uvek nosi posebnu ljubav u sebi, za nekog posebnog, i taj neko čeka Vesti o njoj, sa nestrpljenjem.
Vesti o njoj nikad ne kasne. One su uvek pune raznobojnog cveća koje nosi u naramku. Zamišljam je u žutoj haljini, sa belim sandalama i cvetnom korpom. Jedan cvet je u njenoj tamnoj kosi, a jedan se presijava udenut u kragnu na haljini. Ona je u mojoj percepciji uvek na nekom trgu u blizini mora, mirisu Mediterana… ili u šetnji na novosadskom kupalištu Štrand, gde nosi taj zanos u očima.
Druga slika je pesnikinja koja nosi pismo na poštu ili žuri na voz, u dugoj suknji od tvida i mantilu preko kojeg je ogrnula svilenu maramu, obavijenu oko njene duše, sa malim notesom u rukama u koji beleži pesme, sa pismima u torbi koja mirišu nadu, ljubav i čežnju, u beskraju čekanja… Ona uvek putuje negde, ili stiže izlazeći iz voza. Nju uvek dočekuje neko ko je voli, nežno grleći i u beskonačnosti nežnosti dodiruju se mislima, onako kako ona to najlepše ume materijalizujući energiju misli u dodire. Zato – Koliko ljubavi nije pitanje, već – O… koliko ljubavi!
I Laslo Silađi o njenoj knjizi Prelet ptica nebom Limanskim objašnjava nezaboravnim stihom –
„Nedostaješ mi…“.
O knjizi Blagoslov reči, o plavetnilu koje boji njeno delo, svoje je impresije iznela i Danijela Milosavljević, primetivši da knjiga predstavlja fantaziju slobodnog oblika. Svi koji su pisali o Mirjaninoj umetnosti složili su se u jednom – da je Mirjana izuzetna književnica, originalnog i neponovljivog stila, ali i divan čovek, žena blage naravi, iskrena i verna, pravi prijatelj.
Postoje mnoge knjige eseja i prikaza, ali niko toliko pažnje nije posvetio i dao prostora svojim prijateljima i kolegama, koji su deo njenog života. To može samo neko pun ljubavi, jer vreme je nadragoceniji deo koji možemo pokloniti, a ona ga daruje. Ovde postoji izraz koji izbegavam, ali zaista je ljubav bezuslovna, ne traži ništa osim davanja. Od Mirjane Štefanicki Antonić možemo učiti o prijateljstvu, poštovanju i uvažavanju, ali i poštovanju ljudskih i humanih vrednosti na koje se danas zaboravlja.
U Besedama, trećem delu knjige idemo dalje – u uzvraćanju ljubavi. Ovde Mirjana piše o ,,Lakovanim belim cipelama” Nataše Bundalo Mikić, o panonskoj princezi u knjizi Ljubiše Ž. Vojinović Majstorovskog – ,,Na krilima orla”. Zatim, daje osvrt na ,,Nebeske ptice” Ljiljane Fijat, piše tako i o Aurori Koprivici i radosnim zorama njene besmrtne ljubavi, ljubavi za večnost.
Mnogo ljubavi utkala je u pesničke sonete i tri kruga Borislava Gavrića. Prisutna je i više puta kao recenzent u knjigama svojih prijatelja, pa kod Aurore Koprivice kumuje i knjizi ,,Hodamo ivicama” i piše o zagrljaju čarobnim svitanjem stihova, dočaravajući nam autorkinu umetničku dušu i pokazujući svoje poznavanje lepote umetnosti.
Blagoslov reči 2 se završava petim delom – Pisma Spisateljici koje su prijatelji pisali pesnikinji. Pisma su sastavljena od brižljivo sročenih komentara, poruka i osvrta na njenu poeziju. Pesnikinja ih je sačuvala. Retko se nalaze sačuvane reči prijatelja o nama, to samo pokazuje koliko Mirjana Štefanicki Antonić poštuje i voli svoje prijatelje. Iz svega proizilazi koliko duboko oseća ljudsku i pesničku dušu i prirodu čoveka. Pronalazim i svoje rečenice. Neopisiv je osećaj. Teško je opisati kada oči zasuze od nežnosti, a grlo se stegne. To su emocije.
Blagoslov reči je satkan od ljubavi, kao i hrišćanska ljubav zbog koje smo opstali. Umetnost je nešto što se deli, što se poklanja, nešto što nas bogati rasipajući zlatan pesak po telu, licu i rukama. Pesak vremena koji se čuva u satovima, a satovi zaustavljaju u trenutku koji je večan, u libru koji nam je podarila književnica velikog srca i majstorskog pera.
U Beogradu, na Sretenje Gospodnje,
februara 2018. godine
Zorica TIJANIĆ
