Često ti pišem iz našeg grada
ali ne šaljem ta mala pisma koja mirišu
na mimoze
Pisma koja kupujem u knjižari na uglu moje ulice
Knjižare iz detinjstva koje se okupalo krvlju
besmislenosti
Komplet od deset pisama prošaran patetikom
U njima te nazivam – ljubavi moja
i trudim se da sve bude na mestu
I sve sa predumišljajem jer kada ginem
isto je kao i kada grlim
Ponekad te posmatram sa prozora
sobe u kojoj sam izbeglica i jedini dom
za koji znam tvoj je brod usidren u luci
a sada učim da hodam po obali
jer rekao si da je za mene plovidba završena
i da je rat završen
Ali ti ne znaš da rat u meni nikad nije prestao
Zato pratim tvoj hod i onda kada ne gledaš
koristim svaki trenutak tvoje nepažnje
i onda kada si na korak do sna
onako dremljiv
Ulazim ti kradom u misli
U san
U korak
U buđenja
Onda si mi najbliži
Na tvom brodu pronalazim
pisma koja mi nisi poslao
Kriješ ih od drugova
da te ne zadirkuju zbog ranjivosti
jer šta je za jednog mornara ljubav
– ratnik da zavoli ne sme
U trenutku kada se led
napravi od beline snega
i u nečuju zaustavi svet
Ranjivo kad ti srce čezne
znam da bi se vratio nežnostima
Onda iskoristim trenutak tvoje nepažnje
pa ti dodirujem lice dlanovima
Usnama prelazim preko tvojih usana
pazeći da ne izgovorim suvišnu sebe
Nežno ti se privijam i znam da isto osećaš
Često s tobom razgovaram
da i ne primetiš
i podsećam te da kada je zima
moj pas i ja šetamo Obalom maršala Tita
On zastane kod našeg prozora i neće da ide dalje
Samo ja znam zašto me ta ulica podseća na tebe
i na jednu priču o crnoj tački u televizoru
Ne tuguje mi se više
Svaki se moj trenutak
za tvoju misao veže
Kao ribar kad baci mrežu
lako se hvatam u tvoje ruke
kanap koji vezuješ prste mi steže
Često ti pišem u dremljivo poslepodne
kada daljina glasnija postaje
i usamljenost korake svoje utiša
Po običaju pasijans se ne otvara
jer svaka je slutnja ćutanju tvome bliža
Ah zaboravi moje usamljenosti
Ne tuguje mi se više
Možda se jednom zvezde postaraju
da ispod njih prođemo zajedno
ali tako da ne primetiš kako hodam pored tebe
zapleten u svoje ribarske mreže
Svaka se moja misao
raduje nežnosti tvoga dlana
Svaki trenutak od tuge odvaja
Rukuju se dve samoće
na korak od opraštanja
Dok nebo se na severu otvara
vreme je ono što nas zauvek razdvaja
