Ne gasi za mnom svetla
Kada jednom odem
Neka se odsjaji prelivaju
Po senkama
I nemoj da gaziš
Stazama na kojima su
Ostale naše stope
Zaobiđi sve naše zablude
Zbog kojih si rasuo perle
u nepovrat ih zakotrljavši
Odnoseći sve ono što smo
igrom strpljenja nazivali
Kada izgubiš jednom
Sećanje na mene
Ne traži me po uspomenama
Neće od mene mnogo ostati
Na zidovima će senke
snove i lutanja zapisati
Ne gasi svetla za mnom
Ako to i uradiš
Ne prekrivaj ogledala
Ulične svetiljke će se same upaliti
A ja ću ostati u najtamnijem delu jutra
– pre svitanja
U belo oblačim svoju nadu
Ulazim ti u san
Jutrom brišem sećanja
pretvarajući se u zaborav
Želim da ti od mene ostanu
samo šapati
Svetlo tvoje da budem
Ali da me ne osetiš
Ruke u neskladu pored tela
Sav prkos sad oslobođen diše
Vraćajući se u tamu pogleda
Ne gasi svetla za mnom
Kad jednom odem putem
koji ne bira ljubav
Već izabran ostaje
Da se završi u slepoj ulici
pored crkve
Na kojoj ne prestaju zvona
– na srcu udarci
Pred jutro napuštam tvoj san
Beščujno brišući sećanja
u kojima sam bila gost
Ne gasi za mnom svetla
Na tremu će sama ogrnuta vetrom
– utrnuti
http://zoricatijanicpoezijamisli.blogspot.rs/
