Zanovih tugu kao breme života
Na oltaru se odrekoh miline skuta i zemnog puta
Sa sebe skinuh halje i predadoh sve tajne Gospodu
Kroz molitve moje vreme brojanicu niže
Pesak kroz prste curi polako – Tebi sam bliže
Devovah dugo i predugo
Nebeskim kaputom ovenčana
U samoći sad tišini služim
Sa njom u odaje ležem
Sa molitvom se budum
Nebeski put za jedinu istinu priznajem
Zaveta se držim
Ponekad sumnje pohode dveri duše
Pa upitam srce – da li bi nežnost ljudska draža bila
Ali milost tvoja obavija kao svila
I pričešće sveto okrepa mi mila
Pred vratima zabluda Suđaje behu
Ostaviše mastilom trag ispisan
Da Bogu služim kad čoveka za gospodara ne priznam
Spremna da ljubav Tebi posvetim i da te nikad ne izdam
Za venčanje svoje u najlepšu haljinu odevam nadu
Sa osmehom hrabro nastavljam
da u Veri sačuvam Svetu tajnu
Zorica Tijanić: Molitvom ovenčana
