Učini se kao da držiš nešto u rukama
Onda
Kroz dlan iscuri u prah
Opečen
rastrese za sobom pepeo
U fokusu ambijentalnost nad
folklornim elementima dominira
Idealizacija već zamišljenog
umišljaja pokreće
I pretvaraš se iz oblika u pejzaž
Iz predela ponovo u prah
U nepovrat
Pronašla sam te kako drhšćeš
Sćućuren u jednom stihu
Koji se odavno oteo od mene
I sve što smo bili mi
stranputica postaje
Miriše dom
Na svežu zemlju
I kupine
I sneg u leto
Tim se putevima odvajamo
Tražeći nešto
Na mestima koja se biraju
za rastanke
Ja pridikujem rimama koje
su te presložile
Od tebe načinile ruskog junaka
Kakvog sam želela za sebe
A sad odmahujem slobodi stiha
koja te dovela drugim putem
na isto mesto
Zarobljena strahom
čekam
Znajući da je u tebi samo
slika moje žudnje
Isti taj strah je pojeo i godine
I zid i glas koji se od njega odbio
Ostavio nas u preostalom
Ne postoji sutra u poimanju
moje žudnje
Ona bi sve u trenutku
Iscureće dodir kroz dlanove
Kao greška
Dozvoli da je ponovim
I ponavljam iako znam da ću se vraćati
Nateraj me ponovo da poverujem
Da će izgubljeni pas pronaći put do kuće
iako oslepeo
Da će jednom srećna zvezda biti brža od uroka
Da ćeš ostati pre nego što dođeš
Da ćeš doći pre nego što odeš
Ja pridikujem sreći
Jer mi je okrenula leđa
Jer mi se unela u lice
Bezobrazno drska
A nisam
Nije mi palo na pamet da to uradim
Spustila sam pogled
Iako je počeo sneg
Zanemarila sam hladnoću
birajući da ostanem na obali
Za mene je zavesa odavno spuštena
na mestu koje smo birali za kraj…
