Prijatelju moj bivši
Život je nešto drugo od onoga što misliš
Predstava i zavesa
Drama u kojoj se ponekad teško diše
Prvi čin i početak je tvoj ali kraj mi ne diraj
jer daleko si od moje sladunjave jave
u kojoj se nadisah truleži ustajale
Prijatelju moj bivši
Ne brojim više stanice do tvoje kuće
na banderama drhte oglasi pod vetrom
iscepani
Različiti ljudi izdaju slične kuće bez grejanja
prodaju automobile na plin i ptice bez krila
Traže izgubljene životinje
uglavnom pse i izgubljene ljude
sa ličnim opisom i opisom garderobe
u kojoj su poslednji put viđeni
Retke knjige, ordenje i pisma
Poneki novčić ili zlatnik za sreću
ispod svake cene
album sa značkama ili poštanskim markama
i sve to – po dogovoru
Naći ćeš ono što nikome ne treba
a od čega se teška srca odvaja
Nije slučajno što smo se sreli baš tu
na vašaru uspomena
Pronašao si me tendenciozno znajući da ću izaći
na mestu između dve stanice pomalo zbunjena
onim što činim ili ne činim
u blizini crkve gde su ljudi izgazili i bacili
garderobu sa kuka dobrote
Prolazim svakodnevno ulicom
u kojoj živi tuga
Gde dnevno prođe hiljadu ljudi
noseći sa sobom osmehe na licima
u džepovima položene ispite
i entuzijazam koji će ih držati do prve izgubljene nade
U telefonima raskide sms-om
prevare na viberu
rađanja radovanja bolesti i umiranja
Nose svoje telefone kao leksikone i isključuju se
služeći zvukovima tehna u slušalicama
Uglavnom su online ali nedostupni
za prijatelje
U tim tunelima leže ili sede obezglavljeni ljudi
prose osakaćenih udova oni koji su bili u prvim redovima
kada je trebalo braniti iluziju
Mole se ikonama
podsećajući nas da je život udarac
i da će te ostaviti u bilo kom trenutku kada najmanje očekuješ
humanost za okrutnost
zlo za milosrđe
Ljudi okreću glavu pred prizorom
Strah je moć
A moć zaudara na zlo
U nemoći se na slepo sklanja i beži
Daleko od tvojih pokušaja
da živiš u svetu u kome vladaš
srećan na prestolu
pun kao brod darova koje bi da podeliš sa sobom
poleteo misleći da je malo mnogo
S mojim principima bi se teško pomirio
bilo ko osim njega
jer onaj je koji ne okreće glavu od straha
Onaj je koji uvek spava tik do moje sobe
Osluškujući da li dišem
a ja se budim svake noći
oko dva
obilazeći njega
i tako se noćima mimoilazimo nas dvoje
ali na slikama dobro izgledamo jer
sreća je privid u oku posmatrača
ne zavisi od ekspresije krvnih sudova
Zato ne pokušavam da te pronađem
kao što ljudi koji traže životinje i ljude
i retke knjige
unapred znaju da ih neće kupiti
samo pitaju za cenu kako bi imali šta da pitaju
U slučaju da nemaju – žaljenje je neiskreno
u slučaju da imaju – razmisliće već
i tako iz dana u dan
hramljemo posrnuli dok lament lebdi nad
nekim srećnim i nekim tužnim pričama
A ja se sećam da su pesme imale melodiju
i rime su gradile note i sva ona mala
patetična srca postala su uspomena
baš poput izrezbarenih čiviluka za ključeve
koje smo kupovali na školskim eskurzijama
i donosili oduševljenim roditeljima
Zato ne pokušavam da ti odgovorim
jer izdaju se stanovi u kojima će živeti svako
umesto ljudi
a ljudi će spavati u gradskim prolazima
jer tamo ima drugih oklopa koji će od njih okretati glavu
Ipak će neko pružiti i ispružiti ruku
Od njih očekuj vesti o meni
Viđaju me svaki dan
Bolje od mene znaju šta sam juče oblačila
i kako sam namestila kosu
i koje boje volim
Veruj mi odavno sam zanemela sama u sebi
Prerušavam se u ženu jer ne želim da izgledam
kao neko kome je stalo
Mnogo je udobnije da zaspim u svojoj nepresušnoj javi
u kojoj se ne bi snašao niko osim njega
i možda ptica koje hodaju ujutru po krovu
Tada i on zazire od moje tame
jer nije umeo da me nasmeje onda kada mi je najviše trebao osmeh
ni da pronađe pravo mesto za taj mali čiviluk
o koji bih okačila tri želje
i nadala se jer volim da se nadam
Zato sad spava u sobi pored moje
slušajući da li dišem
dok se u snu osmehujem suncu sa razglednice
i lament nad gradom u poraz lične prirode ubrajam
dok bivše prijatelje na prste brojim i nastavljam
da ti pišem…
Zorica Tijanić: Lament nad mojom javom
