Ma biće sve u redu
Ne menjaj svoju prirodu. Neki jure za srećom, drugi je stvaraju. Kada ti život stvori hiljadu razloga za plakanje, pokaži mu da imaš hiljadu razloga za osmeh.
Meša Selimović
Priređujući priče Franje Frančića „Ma biće sve u redu“ imala sam čast i privilegiju da sarađujem sa umetnikom koji otvoreno živi svoju poeziju života ne plašeći se snage reči kojom deluje. Odrastajući sa animozitetom prema svemu što je nepravedno, borio se i bori se sa vetrenjačama kao Prometej što ga izuzima od mnogih. Sam način njegovog života ga čini jednostavnim i jedinstvenim u sazvučju sa prirodom kojoj pripada kreirajući svoj svet u najlepšim predelima Istre. Stoga je sasvim razumljivo da je njegova i poezija i proza specifičan izraz umetnika kojem je stalo da se vreme i svet promene na bolje. Otuda i naslov „Ma biće sve u redu“, imperativ je njegovog postojanja u kome se s poštovanjem odnosi prema ljudima svih životnih doba, osvešćen da svi prolazimo isti put. Na tom putu ne okleva da kaže ono što misli i to, pravo u lice, bez obzira na posledice.
U pričama „Ma biće sve u redu“ kreće se između najnežnijih i najsirovijih, brutalnih scena, težeći čistoj i beskompromisnoj emociji – ljubavi, od deteta do žene, ocrtavajući sećanja koja ga vraćaju u detinjstvo. Priče su ulančane, nižu se ili kotrljaju od leptira do samoće, zaustavljajući vreme u osami. Ume da živi samoću, a ume i da podeli osećanja, i opet i uvek vraćajući se u detinjstvo koje mu je ostavilo dubok trag na duši. Njegovo odrastanje se odvijalo u uslovima koji su mogli jedino da ga održe u nadi i veri u bolje sutra. Njegovi likovi su često na marginama društva i koliko god više težili harmoniji i ljubavi, to se više susreću sa karikiranim izrazom ljudske animalnosti, tonući u nihilizam, koji je odgovor na frustraciju.
Pod uslovom da je čovek enigma, postavlja se pitanje, kako mi uopšte znamo kako čovek izgleda i spolja i iznutra. Putem manifestacija ponašanja koje nam Franjo slikovito opisuje otkrivamo i najniže i one najviše ljudske porive i načine na koje se mogu izazvati u različitim situacijama u koje postavlja svoje likove. Filozofsko pitanje postojanja maestralno dovedeno do savršenstva, predstavljeno u svim oblicima života putem priča, Franjo nam otvara i daje mogućnost da sami zaključimo čitajući iznova i vraćajući se na početak. Kratka proza koju pred sobom imamo obojena je njegovim poetskim i pesničkim izrazom, što joj daje visok umetnički senzibilitet, sa mnogo dramskih elemenata koje delo čine dinamičnim i pre svega originalnim.
Celokupno književno delo Franje Frančića i on sam kao književnik i umetnik, a pre svega čovek kojem je stalo, izazivaju duboku emociju i potrebu za preispitivanjem života, njegovog smisla i besmisla. U tom traženju odgovora polazi od svih vidova ljudskog i onog manje ljudskog. Opravdanost postojanja za njega je omeđeno privremenošću, a u njoj nagrada ili kazna – postojanje.
Zorica Tijanić
U Beogradu, 11. januara 2016. godine
