Danas smo ispratili jednu dušu
Zapravo nekoliko duša
I svakoj smo zapamtili ime
zapisali ga na dve preklopljene
drvene table
od kojih smo formirali krst
protiv uroka
Zapisali smo važne datume
kako bismo se podsetili
i jednom godišnje posetili
mesto na kome se telo zaustavilo
A duša je ostala sa nama za utehu
da nas uplaši prebrojivosti
da nas oslobodi
da nas oslobodi
Svako sećanje u konačnosti prebiva
Budim se i puštam svoje telo da pada
dok se večnost u konačnost pretvara
neumitnošću zakovano
krklja bezubo i ometajuće
uznemirava dok me gura u pad
A pad ne podiže
jer nije motivacija
Na drugoj strani ljudi u lepim odelima
lepih našminkanih lica
slave rođendan
slave venčanje
slave rođenje
ispraćaju
dočekuju
Deo skvera ispunjen je lišćem
Vetar je ukrasio ogradu
Ne dodirujemo se više dušama
Jedna je upravo pokazala svoje lice
izašavši iz tela
U trećoj poslednjoj sceni nekoliko godina unazad
Budim se u sobi sa velikim prozorima
U 11-om bezirku
Odvoze đubre oko 18 časova
U to vreme bih popila kafu da je sada pijem
ali ta odvratna količina mulja
uvek se zaglavi u mučnini
moje nutrine
i ne osvežava težinom
Dete plače ali ne želim da ga utešim
Neko nam je ukrao igračku
koja je pala na trotoar
Osećam kako se konačnost pribija
kao ekser na betonski zid
pada odbijajući se
nespreman da primi udarac
u stomak
Vrištim u konačnosti prebrajajući zahvalnice
Robujem pozitivnim afirmacijama
Ponavljam ih u beskraj –
zar je konačnost isto što i večnost
a večnost u konačnosti kraj
Robujem konvencionalnim ili moralnim skrupulama
i tome da on mora biti tri do šest godina stariji od nje
a da ona mora biti mlađa tri do šest godina od njega
i verujem da je to uslov za sreću najbližih i
naročito onih kojih se ne tiče tajna iza zatvorenih vrata
Osim njih i duša što jednom kada napusti telo i zidove
počivaće večno
ali koga će tada biti briga
što konačnost nije večnost
i što večnost konačnost nije…
