Želim da se sakrijem ispod starih krovova
crvenih krovova;
Da spojim nebo koje se sastaje s morem u jednoj liniji,
izbrišem daljine kao da nikad nisu ni postojale;
Pod prstima osetim satensku haljinu
koja se oblači samo jednom ili nikada.
Da se u sebi sakrijem i sklupčam u plod maštanja
i da se rodim u trenutku u kojem nam se oči
sklapajući otvaraju da bi videle neviđeno,
sagledale nesagledivo
u tamu utonule
tešku.
Želim da te sačekam pod starim krovovima
crvenim krovovima:
dalekog i snenog,
jakog i nežnog
sa kišama majskim
na obalama mediteranskim;
Da mi kažeš kako si sve ovo vreme putovao
i da su pisma koja si mi pisao iskrenošću obojena
i kako si zaboravio da ih pošalješ…
i kako…
Verovaću jer nemam izbora
navikla da lažem onu tužniju u sebi
koja se budi pre svitanja i u jutru traži dobar dan koji uvek nekako izostane.
Želim da se rodim pod starim krovovima
crvenim krovovima koji postoje
u jednom gradu u kojem sam u izlogu izabrala crvene kožne čizmice;
U gradu u kojem sam doručkovala Terezine pogačice
i gledala western filmove krijući se ispod bioskopskih stolica
u Kinu Trnje… i prvu premijeru filma –
Lesi se vraća kući;
A sada bih da se vratim i ja,
ali ne pronalazim puteve skrivene
pod krovovima
crvenim.
Želim da tvoja iskanja budu i ne budu:
da traženo nađeš i izgubiš
i da te traženo zatekne u tebi
jer nebo se samo u jednoj liniji od mora deli
ljubav se čuva u jednoj rečenici
čiji je, kad bolje razmisliš;
i smisao i besmisao život ovaj naš celi…
