Kad pred njega baciš crne perle
kao suze otkotrljane
putem satena
od kojeg se grubi prsti zastide
a ti osećaja više nemaš
Utrnu žudnje
da ponovo
jednom
neko će upaliti luč
Mefisto će se poigrati perlama
kao dečijim igračkama
razlog više za bol
Nesanica hvata za oči
Lomi nespokoj
Odvešću te u predgrađe
filigransko srce gde počiva
zaveti naši dubokom tajnom
skriveni
ispod najdubljeg sna
miruje i čeka
Čekam i ja
Ispražnjena čaša na stolu
iz koje si popio sve ukuse bola
obrisavši ostatke ruža
sa ispucalih usana
i otišao putem
prosipajući laži za sobom
kako bi mogao da se vratiš
onoj što čeka
opčinjena tobom
Filigransko srce
u prstenu kamen rubina
svedoči da samo nekada
Ti i ja bili
više od priče
više od vina
Sada ostaje samo ponos
u kojem poričem svu ljubav
teret na leđima
koji bih s nekim da podelim
pa se služim lažima
I nije me briga što postajem poput tebe
jer vredi ponekad biti bez srama
ali i priznati
priznati sebi da se srce nada
onim našim buđenjima
u kojima sada
sumrak vlada…
