Obavijena svilenim dahom
praznina hladnoćom preti
Moji se dani bez tebe ne broje
Ugostila sam i sreću i tugu
Zaklonila sam oči Suncu
i obojila u sivo dugu
pustila nemire da putuju
niz prugu
Bešćutna i hladna dolazi noć sa Krima
iz daljina vesti se rasprostiru
prozore otvaraju vetrovima
Upitavši tiho – nade da li još ima
da izađem iz duše
da se u tvoje krilo smestim
da nemir u sebi ugostim
krvlju tvojom se pričestim
pa u tamu svoje tuge padnem
Strahove zatočim
i vrat tvojim poljupcima ko
biserima optočim
Samo sam devojka iz voza
Dok putujem vremena imam
da prisetim se starih čežnji
Nemire kad uspavam
Strasti kad ohladim
sve tvoje pustim da oteče
i u krilu tuge se pritajim
lavini snova odolim
i poželim da ti oprostim
ali ne mogu – srcu put zatvorim
Kroz prozor kupea osviće rastanak
Devojka pažljivim pokretima
odmotava čokoladicu
i silazi na stanici u predgrađu
otiskujući pečat vremena
na mestu gde smo se radovali sitnicama
Obavija me svilom tama
Oči mi u zaborav veže
Krila moja okovima steže
i sve u meni što živo beše
sad ulov je što bori se za dah
strah svoj u pogledu skriva
u zaboravu ostaje da počiva…
