Kada smo se srele na uglu Francuske ulice
a sve zbog jedne pesme koju si pokušala
da me naučiš naslonjena na nagoreli dovratak
učionice – imale smo 14
Zatim smo napunile 15, 16, 17 i 18 godina
družeći se na radionicama ikebane nakon
kojih smo ispijale makijata u „Slasti“
Čitajući Beketa rasle smo i kao da smo slutile
da ćemo postati groteskne marionete
koje se kreću u zamišljenom prostoru
vešto izbegavajući policijski čas
Došle su devedesete u devetnaestima
i sa njima poslednji sastanci
na Božić uz orahe i smokve
i vetroviti decembar
Ponekad bismo noću zalutale niz
Đavolju varoš zamišljajući
kako silazimo na zlatnu obalu
U zimskim čizmama smo se provlačile
između polugolih turista
u crnim odelima glumeći „Black rose“
Penjale se u katedralu strmim stepenicama
noseći malu Bibliju u rukama
koju smo čitale na zvoniku
hrabre do ludila
Ali sve to je mogla tvoja Brigita
Ona koja nikada nije šminkala usne
samo oči tamnom senkom
U pogledu od dima
mladalački snovi su se pričali
neprebrojivi nizovi planova
– fakultet, karijera, ljubav
i neko ko bio bi drag
na stepenicama „Carda“
uz bluz
Uz bluz se sanjalo o snima
Bila sam ona koja nikad nije stavljala puder
a čiji su obrazi bili glatki
uglovi očiju bez bora
ruke meke i nežne
reči knjiške i tečne
Ona koja nikad nije stavljala karmin
a zvala si je – moja Brigita
Bila sam ona u čijoj je sobi gomila knjiga
stajala poređana na stolu
i mnoštvo razbacanih fotografija i slika
Ničeovi citati na zidu
kao podsetnik da su ljudi … eh ljudi
da će ljudi biti takvi kakvi su bili
I jedan retro poster
– na njemu Brigita
Onda sam te srela na obali u kasnim tridesetima
Uvek smo se kasnije sretale u nekim
čudnim situacijama
Nosila si torbicu od skaja
Ali su ti oči bile pune onog istog sjaja
Zaboravila si draga svoje štikle
Na licu ti maska gorčine od
destilovanih supstanci
od kojih se prave greške
onih prevarenih u početku
i onih koji varaju na kraju
u sredini dovoljno za neki ručak
i nedeljnu tišinu
Zar su samoće tvoje ispraznile srce
Obrok tvoj od šalše i kumina
utočište koje samo sebe mrzi
– kuhinja
Da li je Niče morao biti u pravu
kada je rekao da je zlo moć
a ja kažem da je zlo nemoć
i da su ljudi ….
Ah pustimo ljude
Pitam te za srce tvoje
Ima li nečega ispod tih bujnih grudi
Negde neka kutija u kojoj si nas sačuvala
Ima li mesta za uspomene
bez gorčine
Ima li mene tu negde
u nekom kavezu za umrle ptice
na doku gde su privezani čamci
i olujna noć ispraća „zalutale strance“
u svoju domovinu
a ti kažeš – neka idu u …
Postojimo li osim u sećanju
Draga
Na mestu gde bi mogla da obuješ
svoje štikle ponovo
Ima li nas negde
ili je srce ukrao klovn
što smeje se potišten u svom padu
ranjiv u apsurdu taštine…
