Neko će reći: „Ko o čemu – Zoran o Novaku“. A kada se malo bolje pogleda, u stvari Novak Đoković je, možda, čovek o kojem i najmanje pričam. Nema potrebe da o njemu nešto pričam, o njemu govore njegova dela. Njegova dela ističem kao primer, kao putokaz, kao pokazivač kojim smerom ići ukoliko neko želi dobro sebi i drugima u životu. Sticajem okolnosti, na jednom sam od mesta gde je to od vitalnog značaja kao motivacioni faktor – mesto roditelja, ali skoro isto značajno i – učitelja deci uzrasta od prvog do četvrtog razeda osnovne škole.
E, sada…Otkud ovaj tekst? Pa, recimo da bih se ovoga puta pozabavio jednim društvenim fenomenom…onim da sve što je kod nas uspešno i valjano treba što pre i što više obesmisliti, ocrniti, potceniti i – naravno na svaki mogući naćin tome odmoći. Zatrti trag, da slučajno istorija ne sačuva i ostavi u amanet sadašnjim i budućim generacijama. Jer, kao što znate, uspešni mogu da preokrenu tok istorije, mogu da probude ponos, nacionalnu svest, vrednost u svakom pojedincu da vredi, da može i da treba da živi život vredan čoveka. Da nije sve izgubljeno i da se vredi i treba boriti, treba verovati. Jer, ako to može jedan od nas, može onda i svako od nas. Logično, ali u ovom društvu i izrazito nepoželjno.
Zašto? Pa mogao bih da pišem i da pišem…razloga koliko ti volja…beskonačno…non-stop se time bombarduje mozak ljudi putem medija…ali, ni jedan smislen, ni jedan valjan, ni jedan vredan. Uglavnom se svode na besmisao, toliku da iste ne vredi ni zapisati. Ne zaslužuju. Kao ni one koji ih tvore, plasiraju i podržavaju.
Potpuno besmisleno i neverovatno, poput činjenice da ratovi uglavnom budu ujedinjujući faktor. Da mnogo destruktivnih i besmislenih ideja bude nešto oko čega se neko okuplja, a veoma često čini i većinu. Da čovek ne poveruje, a istorija, delimično i sadašnjica – govori dokazima.
Najzanimljivije od svega je što ovaj i ovakav tekst pišem ja. Niti sebe smatram preterano pametnim, niti sebe smatram budalom, o fukari kao sebi nisam nikada ni razmišljao.
„Dođe vreme kada pametan zaćuti, budala progovori, a fukara se obogati!“
Ivo Andrić
Eto, ja rekoh, a vi me smatrajte kako vam volja. Valjda se i ovo zove društvena odgovornost…ma šta to beše i ma ko se toga još seća…
