Priča posle ručka
U školi u kojoj radim, umal ne rekoh „mojoj školi“, radim u celodnevnoj nastavi. U okviru tog boravka u školi, deca imaju i ručak, a po dobrom i starom običaju, učitelji jedu zajedno sa decom. Šta jedu deca, to jedu i učitelji i obratno. Pohvala za naše divne i vredne kuvarice, a moje „stomače“ s razlogom je tu gde jeste.
Dok obiđeš učenike, dok ti učenik priđe da nešto pita, dok mu ti odgovoriš, dok progovoriš malo sa koleginicom za stolom gde ručaš – prođe vreme za obrok. I onda ja lepo kažem koleginici da „stomače“ traži svoje, a da priču ostavimo za vreme posle ručka kada je slobodno vreme predviđeno da se deca malo opuste posle ručka. Rečeno – učinjeno.
Od tog dogovora, svakog dana nekako se nametnu da baš ja ispričam po jednu priču iz svoga života i nazvasmo ih „Priče posle ručka“. Dođe malo i razbibriga, ali i malo opuštanje u ovim i ovakvim vremenima jer…uglavnom biram priče koje imaju elemente humora.
Koleginica mene zove „Jedini“, a ja nju „Najmlađa“. Jedini ću biti učitelj od septembra u našoj školi, a ona je najmlađa učiteljica. Sada slede elementi humora. Jedini ću biti učitelj iako imam 47 godina i na moju veliku žalost, učiteljima u školama se dešava sudbina dinosaurusa, tj. nestajanje. Mlađih skoro da nema, stariji polako ali sigurno odlaze u zasluženu penziju. Moja koleginica „Najmlađa“ je zaista i najmlađa iako već u zrelim, tj. najboljim godinicama. Zabrana zapošljavanja u javnom sektoru, pomeranje starsosne granice za odlazak u „punu“ penziju, pad nataliteta, tehnološki viškovi…i još neke okolnosti dovedoše do toga.
Eto, ako ste dobro ručali, od ovog pisanija nasta i jedna „Priča posle ručka“ za vas. A ako neko do sada nije našao u njoj elemente humora, potpuno ga razumem.
