Megafoni, mikrofoni i glasnogovornici
Buka je u modi. Svi nešto počeli da viču. Neko spomoć megafona, neko mikrofona, a neko jednostavno postao glasnogovornik. E, sad…nije da mi je to strano toliko ili neobično. Od kako su nam u prosveti oduzeti svi mehanizmi kojima smo štitili struku ili sebe, ostade još vikanje. Te viknem i ja s vremena na vreme. Ali, bar znam da su to bića koja su u formiranju i koja, ponekada, i ne čuju dobro…iz ovog ili onog razloga…
Ali, zašto svi ostali viču na odrasle, a da ti odrasli nisu penzioneri? Mada, uskoro će odrasli, kako stoje stvari i biti(samo) penzioneri. Još će da se uvede kategorija kao u vojsci…mlađi penzioner, stariji penzioner, penzioner sa jednom zvezdicom…Do čina penzionera pukovnika…to bi bio onaj koji napuni stotku.
No dobro, vikati kada ljudi ne čuju dobro je u redu, čak i pristojno. Nego, šta je sa ovom pojavom gde svi čuju dobro, nisu deca a ni penzioneri, a svi na njih viču u obraćanju. Megafonima, mikrofonima, glasnogovorništvom. Ko su ti ljudi koji viču i ko su ti ljudi koji rado slušaju buku? Koliko ja znam, od previše buke može da se ogluvi.
Uostalom, možda je to i cilj. Ovi što viču ne treba da vode računo o tome šta viču, a ovi što slušaju ne treba da se nerviraju zbog onoga što (ne)čuju. I svima lepo.
