De si nastavnice, ćao nastavnice
Uvek ta neka aktualna tema sukoba generacija i pričama o tome kako je nakada bilo, a kako je sada. Te, kada sam ja bio mlad, kada sam ja bila mlada, kada sam bio učenik, kada sam bila studentkinja…Sve je bilo drugačije. E, to su bila vremena, tada smo znali da se zabavljamo…tada se živelo…A sada, sada je sve drugačije. Mladi ovo, mladi ono…Pogledaj ovo, pogledaj ono…tralala-truć.
Starijim generacijama se nova vremena ne dopadaju, mladima su ona najbolja. Glavni recept i generator svakog dobrog osećanja je mladost. Naravno, postoje i oni sporedni i sporadični…ali, mladost drži svakako prvo mesto.
Jedino generacije koje su u „trećem dobu“ se dobro slažu sa mladima. Pogađate i razlog – podetinje donekle i to je lepota trećeg doba. Pa nema lepšeg drugarstva deke, bake s jedne strane i unuka ili unuke sa druge strane. Ne kaže se džaba da se unuče više voli od deteta. Možda malo preterano, ali sigurno ima tragova istine u tome.
I tako, malo po malo dođosmo i do naslova ovog teksta. Moj život je nekako uvek vezan za školu. Iz porodilišta sam otišao u školu. Moji roditelji su učitelji i živeli su u seoskoj školi u kojoj su i predavali. A ja sa majkom iz pelena u učionicu. Sada sam učitelj, a trenutno i živim u kući koja se graniči sa dvorištem jedne osnovne škole. Pre neki dan čujem obraćanje učenika svojoj nastavnici iz ovog naslova…Pa malo se zamislih o tim vremenima i uhvatih sebe kao nekoga ko bi rekao da je nekada bilo drugačije…i nasmejah se u sebi. Da li je to bio znak da sam zagazio u treće doba ili da nisam izašao iz mladosti – to ni do ovog trena nisam spoznao. Ali, ima vremana – bar se nadam.
