Srpska posla
Koliko li samo puta čuste ove dve reči, na moju veliku žalost, uglavnom kada se komentariše nešto što baš i nije najuobičajnije(najblaže rečeno).
Pre nekoliko dana, mada TV nešto i ne marim gledati, pogotovu u poslednje vreme, pogotovu u poslednjih nekoliko desetina godina od kada postade od medija koji obrazuje i uzdiže i oplemenjuje svest građanstva, do suprotnosti tome…ugledah jedan skraćeni prikaz o tome kako se uzdiže u svoj svojoj veličini i lepoti Hram Svetog Save na Vračaru. Zaista impresivno, zaista nešto čime se trenutno možemo sa pravom dičiti i isto i veličati, mada je i inače veliko.
Ne bih ni da se podsećam neke istorije gradnje, mada gugl je tu da to čas kome je bitno dostavi brzo i efikasno…ne bih ni da se podsećam ko tu i šta je radio i govorio…ali, ono što je bitno i što bih izneo je da su tvrdnje da je na tom mestu spaljeno telo, tj. mošti Svetog Save. I gle, iz pepela našeg prosvetitelja niče Hram. I to kakav.
E, sada dolazimo do suštine ovoga teksta…čujem da ljudi pričaju kako će to biti turistički primamljiva destinacija, da će se reke turista slivati u Beograd da bi videli taj veličanstveni Hram. Divno. Samo me jedno plaši…dok se Hram završi, više neće biti naroda Svetog Save koji će se moliti u tom hramu, bar ne u Srbiji. Jedino ako se pojavi kao turista iz nekih Nemački, Švedski, Francuski, Malti, Kipara, Novih Zelanda…i ostalih belosvetskih zemalja gde skoro svi odoše. Pa, zasto da ne…jednom bar godišnje ili bar jednom u životu posetiti Hram Svetog Save…Možda i postane mesto hodočašća. A kraj je blizu, mislim na kraj izgradnje Hrama u svoj svojoj veličini i lepoti.
Nekome će delovati kao sarkazam, paradoks, ironija, satira. Mislim lično da sam ovim tekstom želeo da skrenem pažnju samo na to da ovo što napisah može postati samo jedna obična, najobičnija činjenica. I to je ono nad čime se svaki čovek treba zamisliti. Mada, moguće da je to već u nečijoj glavi zamišljeno i veoma se uspešno sprovodi. Satira ili satiranje jednog naroda?
