Znam da mnogi, ovako, poput mene, praktikuju da u dokolici postavljaju sebi razna pitanjâ. Ovakva i onakva, smislena i ona druga, katkad i nemoguća. Pa nekad nalaze odgovor, a nekada i ne.
Tako sam se ja danas zamajavao pitanjem šta je to u mojoj lepšoj polovini tako fascinantno, tako nestvarno i čarobno, kao da je biće sa neke druge planete i, kao takvo, obdareno nekim meni nepojmljivim i nedokučivim moćima i činima? Neki belaj sigurno mora biti čim je sa takom lakoćom zagospodarila mojim čulima i čitavim mojim bićem? U čemu je tajna i imali tu neke tajne uopšte?
Sa njom naravno da ne mogu da pričam o tome (bolje da ne izazivam vraga, žensko je, uobraziće se, i šta ću onda?), naprosto moraću sam da nađem odgovor, pomirio sam se s tim. Ako ga ima, razume se. A moguće je da ga ima, u to sam zapravo siguran, nego mi, najverovatnije, zbog moje neusredsređenosti, ali i još zbog nekih stvari stalno izmiče.
Elem, tako sam ja, mrtav hladan i mrtav ozbiljan, cenjenu gospodu učenjake optužio za moju neobaveštenost o tim stvarima, jerbo su oni i niko drugi najviše krivi za sve.
Evo, razmislite malo pa sami recite, zašto ti pametnjakovići među svu silesiju čula koje su u udžebinicima revnosno pobrojali, nisu uvrstili još jedno koje nam je Bog podario – a to je čulo dopadanja? U čiju sam, evo, i ja – poput mnogih drugih – dopao vlast. Čulo koje je možda za nas i najvažnije. Koje nas najbolje povezuje sa dragim nam bićima, i na čemu bi Tvorcu trebalo najviše da budemo zahvalni. Nemojte samo da mi neko kaže da sam prolupao! Baš bih voleo da vidim živog stvora koji delovanje tog čula nije osetio na sopstvenoj koži, kroz leptiriće u stomaku, ili kroz žmarce u predelu prepona. Na šta li su ti geniji mislili kada su sebi dopustili takvu nesmotrenost, to mi zaista nikad neće biti jasno.
Ako nešto bazdi ili miriše, moramo li to da mrzimo, ili da volimo? Jasno je da ne moramo, ali to može da nam se dopada, ili da nam se ne dopada, i to je ono što hoću da kažem. Ako neko tandrče ili muzicira, to je ono što čujemo, nekome će nepodnošljivo biti jedno, a nekome drugo – i to je ono što je najvažnije, ono što je za nas presudno. Neko će da šizi, a neko će da uživa, svako prema svom nahođenju. Ako za nekoga, ili za nešto, kažemo da nam se dopada, a ne možemo da objasnimo zašto, šta je po sredi? Ako neko biće u istom trenutku okupira sva naša čula, pa izgubimo tlo pod nogama, šta je onda to? Kako bismo to nazvali? Ljubav! Ok. Na dobrom smo onda putu. Ako učenjaci kažu za čoveka da je homo faber, homo sapiens, homo religiozus, homo ludens, i šta još već ne, zašto ne bi mogao biti i homo dopadikus? (Oprostite na malo bleskastiom izrazu u nedostatku boljeg, najvažnije je da se razumemo, ne?)
Da: ja sam homo dopadikus, otkrio sam to onoga dana kad sam shvatio da me je onaj moj vrag u ženskom obličju omađijao i da sam sad reš pečen, što se kaže. Zar stvari u životu ne razlikujemo najčešće po tome da li nam se dopadaju ili ne dopadaju? Cvrc! Onda dopadanje kao motivacioni faktor?! Moglo bi o tome štošta još da se kaže. Ako je čovek, kako kažu, biće koje traži Boga, a Bog je, kao što znamo ljubav, zar to onda ne znači da je čovek zapravo biće koje traži ljubav? Ako je čovek biće ljubavi, ne znači li onda to i da je biće dopadanja? I šta je to ljudski rod uopšte – iz ove moje bedne posmatračke pozicije gledano – ako nije civilizacija pobrkanih lončića i izneverenih očekivanjâ?
Odmori, oduši, košulje osuši – kaže pesma stara. I stvarno, ponekad treba stati, razmisliti.
Možda se ja preterano žestim na tu mudru gospodu iz sveta nauke? Možda nauka nema veze s ovim? I neka idu s milim bogom, što se mene tiče. Možda je Tvorac stvar uredio baš onako kako treba? Hoću reći, na ničiju štetu, nego naprotiv, nama u prilog. A mi, u svojoj dokolici i neznanju, mlatimo ovako praznu slamu sve u šesnaest, umesto da uživamo sa voljenim bićem, ne postavljajući nikome, pa ni sebi, suvišna pitanjâ.
Naime, evo šta mi se sad mota po mislima. Svojevremeno sam čuo jednu kabalističku legendu koja kaže da svaki čovak, dakle svako od nas, činom rođenja, dolazi na svet pozvan, ali nepotpun, i da mu se život sastoji u traganju za svojom drugom polovinom koja bi ga upotpunila. Ta sila koja nas vodi ka našoj nedostajućoj polovini je zapravo naša strast, kaže legenda. Strast za celovitošću, strast za sjedinjenjem sa tim drugim, strast za samorealizacijom u jedinstvu sa tom našom drugom polovinom (obično boljom, ne samo lepšom polovinom), kao sopstvenom misijom. Prema tom shvatanju, život je promašen i bezvredan ako kao nepotpuni i neostvareni, dakle ako kao neucelovljeni odemo sa ovog sveta, u večna lovišta, prazna i pusta bez onog drugog. Gde caruje tama neutešna i neuništiva.
Šta ako su kabalisti u pravu? – pitam se.
A ja sve vreme pucam u prazno. A, zapravo, nemam šta da brinem! U poverenju, ova moja je četiri prethodna životâ čekala na mene, pa joj se sad posrećilo, to mi je i sama priznala. Ona i ja smo, zapravo, jedno srce, jedna duša! Oslobođena strast u stalnom preplitanju. Otelotvorenje, iliti personifikacija najblistavije misterije neba. Nešto kao Sirijus A i Sirijus B u ljudskom obličju. Čas je oganj na mojoj, čas na njenoj strani, uzmemo li da je ljubav vatra.
Vatra, braćo, i to neugasiva, a ne zvona i praporci!
Gde smo ono stali? Da. U poverenju, ova moja čarobnica samo što nije stigla, a danas je red na mene da preuzmem inicijativu. Glupo bi bilo da je razočaram, zar ne?
