spot_img

Zoran Škiljević: Riba

Vraćajući se iz Gradske biblioteke zastao sam pred nedavno otvorenom knjižarom, smeštenom na najprometnijem mestu u gradu, u prizemlju zgrade Albanije, tamo gde je nekada davno  bila Jugoslovenska knjiga. Bila je subota, negde nakon podneva, škrto jesenje sunce pomaljalo se između oblaka.

Otvorio sam vrata i ušao. Mlade prodavačice u mini suknjama i mrežastim unihopkama, dočekale su me sa osmehom.

Proveo sam unutra dvdesetak minuta prebirući po izloženim naslovima, pokušavajući da se prisetim šta mi je to onomad privuklo pažnju, kada sam prolazeći tuda slučajno bacio pogled na izlog. Kafka – nije, Markes – nije, Sabato – nije, Fokner – nije, Kundera – nije, Rot – nije, Kosinski – nije, Išiguro – nije, Keruak – nije,  Bukovski – nije, Mahfuz – nije, Štajnbek – nije… I konačno! Setio sam se, i ispustio uzdah olakšanja. Uputio sam se ka prodavačici koja mi se prva našla u vidokrugu. Upitao sam je za roman Bele Hamvaša Naime.

– Izvolite, gospodine – pružila je ruku i sa gomile na tezgi dodala mi knjigu.

Pred mojim razrogačenim očima zablistala je monografija Naomi Kembel. Prasnuo sam u smeh. Toliko sam se bio zacenio da mi je knjiga ispala iz ruku i tresnula o pod.

Bilo me je blam kao nikad u životu. Složio naivnu facu u znak izvinjenja i izleteo napolje, ostavivši začuđenu prodavačicu u neverici.

Jednom nogom već sam bio na ulici kada sam se nehotično osvrnuo i ona se opet našla u mom vidnom polju.

– Videste li šta napravi ona budaletina? – čuo sam je kako pita koleginice.

Ne dobivši odgovor, mirno je vratila knjigu na tezgu, tamo odakle ju je bila i uzela.

Ja budaletina? Krv mi je jurnula u lice.

Besno sam se okrenuo i vratio u knjižaru.

– Tražio sam Hamvašov roman, a vi ste mi dali slikovnicu za pubertetlije! I još me vređate…!

– Moolim?! – napravila je začuđenu facu prodavačica.

– U redu je gospodine  – čuo sam dubok ženski glas.

Okrenuo sam se i ugledao plavušu srednjih godina. Stajala je prekrštenih ruku i gedala me sumnjičavo.

– Izvinite za uvredu. Ali dobro sam čula, tražili ste Naomi, a sad izmišljate da ste hteli nešto drugo, i još napadate devojku…

– Niste dobro čuli. Tražio sam roman Bele Hamvaša, a dobio sam monografiju…

– Dobro. Da se ne prepiremo. Kako se zove taj roman?

– Zove se Naime?

Naime?

– Da.

Prvi put čujem. A ko je pisac?

– Bela Hamvaš. Tu knjigu sam pre nedelju dana video u izlogu?

– Onda je još tamo – uputila se napolje i ja sam pošao za njom.

Pregledali smo izlog, jednom, pa još jednom, ali Hamvašovog romana tamo nije bilo.

– Eto vidite – rekla je ljutito i vratila se u knjižaru.

Nisam više bio siguran kad sam poslednji put prošao tom stranom Knez Mihailove, moglo je biti i pre dvadesetak dana, a možda ima i više. Ali tu knjigu sam video, znam da sam je negde video…

Iz zbirke kratkih priča “U svom svetu” (Liberland, 2021)

Zoran Škiljević
Zoran Škiljević
Pisac sa predoumišljajem. Voleo bi da piše bajke, ali ne ume. Zato gomila kratke priče, romane i novele kao sumanut. Kao svojevrstan vid otpora narastajućoj stihiji ništavila.