Kad se navikneš na vožnju autom, vožnja autobusom čini ti se kao povratak u davno zaboravljenu civilizaciju, mudrovao sam dok je kolega Boban dremao na sedištu do mene. Išli smo na službeni put u Šabac.
Boban Glišić bio je desetak godina mlađi od mene, proletos uzeo četrdesetu; sitne građe, proćelav, lenonke na šiljatom nosu; u našoj firmi važio je za oličenje tolerancije i razboritosti. Kad god bi neko od nas komercijalista imao problem sa klijentom, on bi se umešao i izgladio stvar, zato je i dobio nadimak Korektiv. Da nam nije Bobana, davno bismo zatvorili sektor veleprodaje, često je isticao direktor Šljivić.
Nas dvojica smo imali obavezu da jednom u dva meseca obiđemo neredovne platiše. Obično bismo samo razgovarali sa vlasnicima trgovina sa kojima smo poslovali, ali ako bi se pojavio i najmanji tračak sumnje da neko od njih namerno izbegava da izmiri račune dospele za naplatu, stupali bismo u akciju; to je obično značilo popisivanje zaliha robe koju je klijent dobio na odloženo plaćanje. Boban je bio pravi maher za takve situacije i zato mi nije teško padalo da sa njim idem na teren.
Ovaj put smo imali zadatak da posetimo novog klijenta u Šapcu. Gastarbajter povratnik, otvara robnu kuću na tri sprata. Dobra mušterija u najavi.
Bilo je oblačno, ali toplo jutro, pravo septembarsko. U firmi smo popili kafu, od sekretarice uzeli putne naloge, spakovali se i otišli kod direktora Šljivića, inače i suvlasnika našeg „Tehno-komerca“, da mu se javimo i dobijemo finalne instrukcije.
– Vidite šta mu sve treba, ponudite mu i ono što nemamo, najvažnije je da ostavimo dobar utisak. I ne zaboravite da mu prenesete moje pozdrave – rekao je trljajući ruke i osmehujući se.
Kada smo nekoliko minuta kasnije s torbama u rukama sišli na parking, shvatili smo da nema ni jednog slobodnog vozila firme. Portir Milutin, od koga je trebalo da uzmemo ključeve, nemoćno je širio ruke. Svoju dotrajalu fiestu prodao sam prošlog meseca. Boban je svoju korsu u petak ostavio kod majstora, neće biti gotova pre srede, a danas je ponedeljak. Pogledali smo se, slegnuli ramenima i vratili se kod direktora s pitanjem da odložimo posetu za sutra, a on nas je ispratio rečima:
– Kakvo crno sutra, šta vam pada na pamet? Idite autobusom!
U Šabac smo stigli oko podne. Posao smo završili relativno brzo, domaćin je bio predusretljiv i sa zahvalnošću je prihvatio sve naše sugestije. Šljivić će biti veoma zadovoljan kad vidi popunjene porudžbenice.
– Vidiš šta znači reputacija firme – mudrovao je Boban dok smo hitali ka autobuskoj stanici.
Nebom su se gomilali gusti, tamni oblaci, mirisalo je na kišu.
U sedamnaest časova, seli smo u stari razdrndani autobus za razliku od novog mercedesa sa klima uređajem kojim smo došli. Uz to, autobus je bio dupke pun pa smo morali da stojimo do Beograda. Bilo je sparno i zagušljivo uprkos otvorenim prozorima, opor i bljutav vonj uvlačilo se u nozdrve i štipao za oči.
Danas je vreme novac – Bobanu i meni nije bilo teško da se složimo, računajući kako je bolje da stojimo ovih stotinu kilometara, nego da smo ostali da čekamo sledeći bus.
U vozilu je najviše bilo starijih osoba. Putovali su ćutke, oborenih pogleda, kao poražena vojska.
Iza vozača sedeo je mlad bračni par sa dve zlatokose bliznakinje predškolskog uzrasta, s druge strane četiri krupna, kratko ošišana momka. Pričali su viceve, naginjali se preko sedišta i cerekali se. Nedaleko od njih stajale su dve lepuškaste devojke. Bile su skromno odevene i gotovo bez šminke, verovatno studentkinje. Pričale su nešto jedna drugoj, tiho, gotovo šapatom. Zašto im oni momci džentlmenski ne ustupe mesto, pitao sam se. U moje vreme ovako nešto ne bi se desilo.
Pogled mi je skliznuo ka štrkljastoj plavuši bademastih očiju koja se vrpoljila na sedištu ispred mene. Šuškala je novinama. U njenim rukama sevnula je naslovnica tabloida sa pobednicom popularnog rijaliti programa u gro-planu, čije je lice, doterano fotošopom i hirurškim zahvatima, napadno pozivalo na seks. Licem su dominirale napućene, silikonom napumpane usne, prave majmunske. Da, to nedostaje onim curama i zato verovatno onoj četvorici primata ne privlače pažnju.
Vozač je iznenada prikočio i njih dve su poletele napred; da Boban i ja nismo hitro reagovali i zadržali ih, pale bi jedna preko druge. Vozač je psovao divlje svinje, a devojke su nam se zahvalile.
A onoj četvorici je sve to bilo smešno.
Laktom sam gurnuo Bobana. Zašto im nas dvojica, kao stariji koji znaju šta je red, ne skrenemo pažnju na bon-ton? Možda kroz šalu? Ili ih jednostavno zamolimo da ustupe mesto onim curama?
Boban se nasmejao:
– Ha-ha-ha, da li si ti lud? Njih četvorica divljih protiv nas dvojice pitomih, baš bi bilo veselo.
– Misliš da bi se potukli s nama?
– Znam sigurno. Pogledaj im face.
I zaista, prazne i gladne oči; jednom tetovaža na vratu, drugom na rukama. Nisu krimosi, oni se voze u blindiranim džipovima, a ne u raspalim autobusima. Mlađi su, jači, ima ih više. Ali, opet, to ne opravdava naš oportunizam! Pomalo me je bilo stid od sebe, pa sam utonuo u misli sve do dolaska u Beograd.
Padao je prvi sumrak. Izašavši iz busa, pozdravio sam se sa Bobanom. Okretao sam se levo-desno, razmišljajući šta je bolje, da produžim do železničke stanice pa tamo uhvatim četrdesetšesticu, ili da samo pređem ulicu i tu uhvatim tramvaj sedmicu. Ipak tramvaj.
U međuvremenu, one lepuškaste devojke sačekali su njihovi momci i pomogli im oko prtljaga. A onim mlađanim primatima izgubio se svaki trag. Sigurno im se žurilo. U gradu ima toliko mesta gde mogu bezbrižno da žuljaju svoja mlada dupeta.
Iz zbirke kratkih priča „U svom svetu“ (Liberland, 2021)
