Posle napornog dana u redakciji „Vesti“, Marija se zaputila kući.
Pomislila je kako bi joj prijalo malo opuštanja. Možda bi mogla da iznenadi svoga momka Roberta sa malo brzinskog seksa.
A Roberto, pritisnut rokovima, užurbano je radio na rukopisu od ranog jutra. Trebalo je da ga preda izdavaču za 10 dana. Ali nije mu se dalo da završi ni pola od onog što je planirao za taj dan, banula mu je u stan Simonida Kurjak, nekadašnja filmska i te-ve zvezda.
Nјeni memoari pod naslovom „Zvezdana prašina“, koje je ona samo potpisala, a čiji je autor zapravo bio Roberto – postao je bestseler. Međutim, nije došla da mu se zahvali.
– Pa dobro, Roberto, majku mu, zašto si mi to uradio? – zagalamila je čim je ušla.
– Ne znam o čemu govoriš? – rekao je začuđeno Roberto.
– Kako ne znaš? Dopisao si onu scenu sa Šumadincem? Kad si mi dao rukopis na čitanje, te scene nije bilo!
– To pitaj urednika, Mišića. Insistirao je da ubacimo neku pikanteriju.
– I baš si to morao da umetneš? Zašto me nisi konsultovao? Dala sam ti spisak, koga smeš da pomeneš da smo bili bliski, a koga ne.
– Morao sam to da uradim još iste večeri. Knjiga je već bila lektorisana, urađen prelom, a ostalo je svega nedelјu dana do Sajma knjiga…
– Sad svi znaju s kim sam prvo spavala! Ispalo je da nikad ne bih ni postala glumica da nisam legla s njim!
– To je bilo u slavu umetnosti! A takve detalјe čitaoci vole. Zato i kupuje knjige.
– Da li si ti normalan? Legneš, zažmuriš, i pustiš životinju da obavi svoje. Gde je tu umetnost?
– Htela si da budeš popularna spisatelјica, i ja sam ti to sredio. Da nisam dodao tu epizodu, knjiga bi prošla nezapaženo…
– Pogledaj šta si mi sredio! – pokazala je rukom na svoj razbijeni nos. – Majku ti tvoju! Bedno piskaralo! – reče lјutito i odjuri u hodnik.
Vrati se s kišobranom u ruci i poče da vitla njime. Pokušavala je da potkači Roberta koji se sklanjalo, štiteći se rukama. Jurila ga je preko sobe i u jednom od pokušaja da ga udari – izgubi ravnotežu i prostre se po patosu koliko je duga. Da stvar bude gora, glavom je dobro zveknula o parket.
Utom je Marija stigla kući, i imala šta da vidi. Simonida poleđuške ispružena na kauču, lica zabrađenog da prikrije modrice, a Roberto nad njom uzvitlao rukama kao da rasteruje nečiste sile.
Marija ih je gledala otvorenih usta.
– Hoće li mi neko objasniti šta se ovde dešava?
Brže-bolјe, Roberto joj je u najkraćim crtama objasnio kako je došlo do nesporazuma.
Stvar se desila na snimanju čuvenog domaćeg filma pre tridesetak godina. Simonida, kao glumica početnica, trebalo je da odglumi „vruću scenu“ sa Šumadincem, tada najpopularnijim domaćim glumcem, ali je ovaj, ponesen lepotom mlade koleginice želeo još, i van filmskog platna. Dušo draga, najvažnije je poverenje. Ako između nas kao partnera u ovom filmu, ne bukne strast tokom snimanja, kako će publika da nam veruje? Simonida je stisnula zube i prepustila se iskusnijem kolegi „u ime filmske umetnosti”.
Kada je objavlјeno Simonidino autobiografsko delo „Zvezdana prašina“, ta epizoda je pod oznakom „ekskluzivno“ osvanula u svim tračerskim listovima.
Bardovu suprugu, takođe glumicu, to nekadašnje bračno neverstvo za koje je saznala iz novina dodatno je razjarilo. Pronašla je Simonidu dok je ova sedela s prijatelјicom u bašti hotela Moskva, i bez objašnjenja nasrnula na nju, počupala je za kosu i onda udarala tašnom, sve dok ovoj nije šiknula krv iz nosa.
– Vas dvoje stvarno niste normalni! – umešala se Marija. – Upropastili ste život čoveku sa onakvom karijerom i besprekornom reputacijom. Koga je briga šta glumci rade iza kamere. Na kraju krajeva, i ja bih se pre dala nekome ko ima petlјu da kresne početnicu za njeno dobro, nego nekom birokrati od koga mi kao zavisi karijera. Bogme, da ste meni to uradili, neko bi mi od vas dvoje glavom platio!
Na to se Simonida i Roberto pogledaše.
– Ma šalim se. Šta ste se prepali? A i nije vam ta pričica baš naročito originalna. Nešto slično sam pročitala kod Harolda Robinsa još kao tinejdžerka.
Na tu Marijinu opasku Simonida i Roberto ostadoše nemi. Nemajući kud, ponudila ih je kafom i pozvala da se pomire.
– Ako ste pametni, pružite ruku jedno drugom. A ako niste, možete slobodno i da se poubijate. Samo kažite čime da vas naoružam: zarđalim escajgom ili bejzbol palicama?
Na to se trgoše i Simonida i Roberto.
– Brojim do tri. Jedan, dva…
Uspravio se najpre Roberto, a onda se pridigla i Simonida, doduše uz Marijinu pomoć, pošto joj se još uvek vrtelo u glavi od udarca u parket. Potom su jedno drugom stidlјivo pružili ruku kao da nekom neznancu izjavlјuju sučešće.
– Onda, gospodo umetnici, izvolite – uz teatralan naklon Marija ih je pozvala za sto, dodavši: – Ljubim vas tako blesave!
