Šta je? Što me tako gledaš? Zaklanjam ti sunce, pa ne možeš da se čvariš ovde letnji dan do podne? E imam pravo, a i hoće mi se. Skači koliko god hoćeš, skači do sutra, eto… Neću da ćutim. Baš! I mnogo mi se ti nešto praviš pametna danas. Koliko juče nisi bila takva. I lepo smo se ispričali ti i ja. Ko? Ja bulaznim! Ma nemoj. I što se tako kvarno smejuljiš? Meni. Da, meni. Misliš da ja ne znam šta ti misliš. E pa varaš se, lutko. Rekla bi da sam poblesavio. Nisam. Samo se malo šalim. Sa tobom, naravno, s kim bih drugim? A žmirkaš, žmirkaš, šta ti sad to znači? Pa dobro, kad si baš navalila, žmirkaj onda, žmirkaj do mile volje ako ti je gušt. I ćutiš, ćutiš, Violeta kućo stara. Naopako, opet skačeš kao oparena – pa ništa ti ružno nisam rekao, ništa ti nisam uradio! Eh, kad bi svi bili tako dobri kao ja, gde bi nam bio kraj. Svima nama, ne samo tebi i meni. Znaš ti to dobro, još bolje nego ja… Mrštiš se! Šta je sad opet? Ne dopada ti se kako izgledam, to hoćeš da kažeš. Zaslužuješ lepše društvo? Nije nego! Šta? Imam poveliki nos, kao da me je pravio Pinokio, a i uši su mi malko klempave! Dobro, jesu malko, priznajem, ali ne previše. Opet skačeš – ipak su prevelike jel’?! Ma tornjaj se tamo nevaljalice jedna, ti ćeš meni da sam klemponja, a šta si ti onda? Aha, misliš da ja ne umem da vređam, da sam od toga operisan – e nisam, ako baš hoćeš da znaš. Ali neću. Dobar sam ja, dobar kao dobar dan, pravi dobrica. Eto vidiš, pravim ti društvo a svi te izbegavaju, obilaze te u širokom luku, ne vole te, smetaš im. I ružna si im, i to jako. Pa šta? kažeš. Baš te briga, gledaš ti svoja posla. E pa dobro, kad je tako: Idi onda! Nestani! I da te ovde nisam više video! – Ma ne! nemoj da ideš! Samo sam se šalio. Gde si otišla? Vrati se! Vrati seee! – Nemaš zašto, kažeš. E pa odoh onda i ja. Imam i ja pametnija posla. Žabo jedna! Kreketušo!
