Prvog jula moja Medena je poranila, kupila kartu, ušla u voz i zbrisala na more. Bez mene. Šta ću joj ja tamo, rekla je, samo da joj budem teret. Ide tamo da rinta, a ne u provod. Lako je meni, završio sam višu poslovnu, imam i ujaka u opštinskom veću, zaposliće me u komunalnom ili u inspekciji čim se ukaže prvo slobodno mesto, a ona sa završenom gimnazijom nema mnogo mogućnosti da bira. Rođaka joj je našla lep sezonski posao, konobarisaće u nekom hotelu u Sutomoru. Glupo bi bilo da propusti takvu priliku i nešto zaradi.
U pravu je, ali šta sa mnom? Gde sam tu ja? Već deset meseci se zabavlјamo, čas bi ona osvanula kod mene, čas ja kod nje; nema ko nas još nije pitao što se ne uzmemo kad se toliko volimo. A i njeni roditelјi nas pritiskaju: šta će svet da kaže što mi to tako živimo nevenčani? A sad, cmok, cmok, i vidimo se početkom septembra. Pa ne može tako, Medena. Zagledaće te barabe i smutlјivci, dobacivaće ti, ko zna šta sve mogu da ti ponude, obećaju… Sutra idem kod tvoje rođake da je pitam ima li i za mene neki poslić na moru.
Otišao sam, ali rođaka se već spustila na primorje. I ona se snašla za letnju šlјaku.
Očajavao sam destak dana ne mogavši da odagnam sliku iz glave: moja devojka sipa piće, a pijane njuške zevaju u njene grudi. Bilo je to pravo mučenje. Pozvao sam kuma Draška, profesora psihologije u ovdašnjoj gimnaziji, i rekao mu kakav imam problem.
– Sa frustracije pređi na fokus! – više puta mi je ponovio.
Poslušao sam ga i fokusirao se na problem: kako i ja da odem u Sutomore? Ovde ionako nemam šta da radim. Jedan dan razmišlјanja bio je dovolјan. Dvesta evra sam izvukao od keve, sto evra pozajmio od ortaka iz kraja, i dvanaestog jula uveče ukrcao se u voz i rano ujutru stigao u Sutomore.
Uzalud sam tražio smeštaj, sve sobe bile su izdate. Medena verovatno radi pa sam odlučio da sačekam da završi smenu. Posle sat hoda po ulicama krcatim turistima i zakrčenim vozilima došao sam do zaklјučka da bi možda bilo dobro da krenem sa zarađivanjem novca. Pre dve godine, kada sam sa društvom letovao u Herceg Novom, zarađivao sam i po pedeset evra za popodne crtajući portrete. Umeo sam to dobro da radim odmalena.
Pronašao sam knjižaru, ušao i pazario skicen-blok velikog formata i flomastere u raznim bojama. Otpešačio sam do plaže, našao slobodno mesto na klupi, u hladu masline i tu seo. Za nepun sat iscrtao sam pola bloka kombinujući plavetnilo mora i iluminacije neba sa prizorima palmi, suncobrana i lepotica u toplesu, čekajući prvu mušteriju.
Privučena znatiželјom šta to crtam, prišla mi je otmena, preplanula žena u ranim četrdesetim. Držala je za ruku pegavu devojčicu predškolskog uzrasta. Slobodnom rukom pokazivala je na mene i smejala se. Bile su strankinje, sa germanskog govornog područja.
Plavuša i ja cenkali smo se oko jednog mog crteža koji je malenoj zapao za oko; uzburkano more prikazao sam kao malo zamućeno ogledalo u kom su i sunce i mesec i zvezde našli svoje mesto. Na kraju smo se složili za odgovarajuću cenu, pristojnu za slikara-početnika. Slatka mala, bog te blagoslovio! Kad porasteš bićeš kustos, garantovano.
Prošlo je vreme ručka, spakovao sam stvari i pošao da potražim moju Medenu, imaću čime da joj se pohvalim. Uz malo sreće, možda ću uspeti da zaradim toliko da ostanem i do kraja leta. U neku ruku to može biti naš medeni mesec, razmišlјao sam zaneseno.
Uz malo raspitivanja lako sam našao hotel „Maestral“, i na recepciji pitao gde je smeštena posluga.
Kad izađete napolјe idite samo levo i nećete pogrešiti, rekla mi je recepcionarka.
Ubrzo sam u prizemlјu dvospratnog pavilјona natrčao na dve devojke u radnim uniformama i upitao za Draganu Mijač, da li je poznaju, gde bih mogao da je nađem. Ovde ima nekoliko Dragana, pa ne znaju na koju mislim. Morao sam da opišem moju Medenu: visoka, zgodna, ima dugu smeđu kosu, lepo lice, krupne oči, prćast nos, poveće grudi, malo vrcka kad hoda.
Slatko su se nasmejale, potom i zakikotale. Molim? Šta je smešno? Idite u sobu 202. na drugom spratu, rekle su i nastavile svojim putem. Mora da sam im izgledao neobično sa slamnatim šeširom na glavi, rancem u jednoj i skicen-blokom u drugoj ruci.
U dva skoka bio sam ispred sobe 202. i zakucao na vrata tako jako da su se sama otvorila. Ugledao sam krevet na kom su se grčila dva gola oznojena tela.
– Medenaaa!!! – zagrmeo sam.
Zacrnelo mi se pred očima. Čuo sam njen vrisak, to je poslednje čega se sećam.
Kada sam došao svesti, bio sam u sanitetskom vozilu. Objasnili su mi da se ono dvoje lјubavnika nalazi u drugom sanitetskom vozilu. Dobro si ih udesio, rekao mi je medicinski tehničar koji je sedeo na klupici pored mog nosila. A ni ja nisam prošao ništa bolјe, pošto se na mene bio stuštio bezmalo čitav hotelski personal. Jedno oko skroz zatvoreno, masnica ispod drugog, rebra verovatno otišla, hilјadu trnaca me probode pri svakom udahu. Nakon bolnice vode me kod istražnog sudije, rekao mi je medicinski brat. Zar baš morate? Moramo, bio je neumolјiv golobradi policajac koji je sedeo pored njega. A zapravo bez njih nisam mogao ni da se pokrenem. Nјima sam istresao svu svoju muku.
– Em sam ostao bez devojke, em ću još i da završim u zatvoru.
– Ali čekaj – brecnuo se policajac. – Meni su rekli da je došlo do greške!
– Kakve greške?
Nije mi odgovorio pošto smo upravo bili stigli do bolnice.
Kad su se otvorila vrata saniteta, sve mi je bilo jasno. Dočekalo me je uplakano lice moje Medene, na kome ne beše tragova od udaraca.
Nije mi bilo žao batina, otoci će da prođu, rebra da srastu. Muka mi je bila zbog moje Medene. Šta će biti s njom dok ja ne izađem sa robije.
Iz zbirke kratkih priča „U svom Svetu” (Liberland, 2021)
