Prišla je najbližem prozoru i otvorila ga, zapahnulo ju je prijatno strujanje vazduha. Žagor ulice govorio joj je da popodnevni saobraćajni krkljanac još nije prošao. Vrativši se potom do svog mesta, obukla je svoj novi laneni blejzer, boje peščanih dina koji joj je tako lepo stajao i taman da izusti:
Narode, dosta je bilo za danas – druga pomisao odnela je prevagu, pa reče samoj sebi:
Okej, Maks. Nije daleko subota!
Nikad joj se do sad nije dogodilo da tek tako otperja kući, bez pozdrava.
***
– Hvala ti, Matori! Veliko ti hvala! Ma, hvala ti do neba! Ne da si mi smestio, svaka ti čast. Nisi mogao bolje. Taman sam se ponadala da ću konačno jedan vikend da se svrtim u kući i da malo odmorim dušu, ako bude sreće da odgledam neki od onih kul filmova koji se stalno vrte na TV-u, a koje sam do sad propustila, ili, eventualno da pročitam onaj novi Basarin roman što sam dobila od Jace za rođendan – već tri meseca kako me strelja sa police, ili, zašto da ne, moliću lepo, možda i da privedem neko muško koje nije za bacanje – a ono: cvrc! Na zadatak! Piči Rahela u tamo neku crnu nedođiju gde je prognao Bog đavola, jebavaj tamo ale sa nekim polusvetom, kad i nisi za bolje. E, stvarno, Matori, svaka ti čast! Ovo ti neću zaboraviti…
Rahela Kovač, zvana Kamikaza, gunđala je sebi u bradu posle redakcijskog kolegijuma, koji je u njenoj Televiziji IN oduvek padao sredom, tačno u podne, pošto joj je glavni i odgovorni urednik, Miša Kolumna, alijas Matori, kao majstoru za specijalne zadatke, poverio ovaj put nešto vrlo specijalno o čemu će još biti reči, i tako, citirajući Rahelu: „sjebao joj još jedan vikend“.
Simpatični nadimak Kamikaza, da se primetiti, u katastrofalnom neskladu sa njenom, suptilnom senzualno-erotičnom pojavom, Rahela je zaradila tako što je među kolegama bila na glasu, fudbalskim žargonom rečeno, da ima suludu naviku da stavlja glavu tamo gde drugi ne bi ni nogu. A povrh svega, takođe je važila za jednu od najboljh riba u Beogradu.
Verujte mi na reč, nije joj ravna čak ni Moniku Beluči u svom najboljem izdanju. Oblik lica, ten, oči, frizura, nos, obrve, pokreti, onaj neponovljivi čarobni osmeh koji bi zaludeo i ćoravog, sve je isto, pa čak i malo lepše nego kod proslavljene glumice. Hod kraljice koja obara s nogu još je izazovniji kod naše junakinje. Jedino što je Rahela nešto visočija, ako to može da se uzme kao mana.
Rahela se onda prisetila da je u subotu 8. mart. Praznik. Dan žena! Ali praznik koji slave glupi muškarci u čast svojih voljenih, ništa glupljih, supruga i devojaka – što svi u redakciji znaju da ona ima običaj da kaže. Zato je odmah odbacila pomisao da bi to mogla da istakne kao argument da je Matori poštedi ovaj vikend.
– Ovde i vrapci znaju koliko sam alergična na taj šupak praznik, koji još samo za cvećare i trgovce ima nekog smisla.
Zato ćuti, Rahela, bolje ti je, i razmišljaj pozitivno – rekla je naposletku samoj sebi, nevoljno mireći se sa situacijom. – Neka ti potucanje po toj selendri bude novi izazov.
I biće, u to, dakako, nema sumnje. Ne bi ona bila tako uvažena u branši da njene autorske emisije nije rado gledao mnogobrojni auditorijum, hvalio na sva usta, a neretko su bile i nagrađivane. Još od onih njenih čuvenih izveštaja sa lica mesta za vreme demokratskih protesta i štrajka rudara u Kolubari dvehiljadite godine, od kad je njena karijera vrtoglavom brzinom pošla uzlaznom putanjom.
Doduše, imala je ona mnogo sreće tada u Kolubari – i to mora da se kaže. Nije samo njena srčanost bila presudna. Stariji brat njenog tadašnjeg momka Gavre bio je istaknuti sindikalni aktivista i najviše zahvaljujući njemu, ona, u to vreme početnica, bila je jedini reporter kome je tada pošlo za rukom da se provuče ispod žice, pošto su rudari jedino njoj verovali da ih neće izigrati i da će javnost korektno biti obavešavana o tih nekoliko dramatačnih dana i noći u samo predvečerje tzv. petooktobarske revolucije, koji, na svu sreću, nisu imali krvavi epilog. A za sve što je kasnije skrivila, slava, pripada samo njoj i njenoj lucidnosti i talentu, dakako.
Inače taj Gavra, njen bivši, bio je njena najveća ljubav. Tri godine su oni bili zajedno i zasigurno bi se i uzeli da on nije, kao i svi muškarci koji kad prave gluposti ne misle šta rade, sve uprskao. I on je, da situacija bude još gora, za tu glupost koju je napravio izabrao najgori mogući momenat.
Bili su to dani kada je za Rahelu bilo biti ili ne biti – jeste zakevila, nije zakevila, jeste zakevila, nije zakevila. Jedan test kaže jeste, drugi test kaže nije. Da joj trudnoća ne bi više visila u vazduhu i pritiskala je odozgo kao nakovanj, otišla je ginekologu da raskrsti već jednom da li je „dža“ ili je „bu“. Na svu sreću bebe nije bilo na vidiku, onda joj je palo na pamet da bi u povratku mogla da svrati do Gavre, u njegov ofis, pa da odu negde ba piće. No, kada je stigla tamo, imala je šta da vidi, samo što je šlog nije opalio, pošto ga je uhvatila na gomili sa jednom odvratnom advokatskom pripravnicom Žaklinom, pravom silikonskom karakondžulom.
Tako su se lepo bili dohvatili, da je sve prštalo, ona se naguzila preko stola, a on je zajahao kao kobilu, njištali su i ona i on sve u šesnaest kao da snimaju pornić – pričala je posle Rahela svojoj najboljoj prijateljici Jaci, kada je već bila došla sebi.
– Zamisli ti kakva je to konjina, za sve ove godine on meni nikad nije prišao tako od pozadi. Da se nije radilo o meni, veruj mi, još bih onoj maloj kurveštiji i pozavidela.
Dakle, Gavrinim advokatskom rečnikom rečeno, bio je to právi corpus delikti. Školski primer. Ali i školski primer šta žensko može da uradi u svetom naletu ludila, naročito ako ga ovako napraviš budalom na otvorenoj sceni.
Dok su je ljubavnici zabezeknuto gledali, onako razgolićeni i raščupani, pitajući se zašto je baš sad morala da bane niotkud, što nije malo prošetala te svoje lepe duge noge pa došla za jedno pola sata-sat kad mi svršimo svoje, Rahela je demolirala sve što joj je se našlo u domašaju ruku. Najgore su prošli fascikle i registratori sa predmetima, tako ih je, naime, majstorski bila raskupusala, da ni stotinu zagorelih volonterki neće moći da ih sastavi, dok im oči ne poispadaju.
– Budala! – komentarisale su sutradan njegove starije kolege advokati, Ćulafić, Marković i Perazić, sa kojima je Gavra delio ofis, žalostivo gledajući u hrpetinu froncli u koje se sad pretvorio njihov minuli rad. – Samo budala na kvadrat može da uradi ovo devojci koju voli najviše na svetu, kojoj je dao rezervni ključ od kancelarije!
I jeste budala, i to najveća budala ne svetu, ili bar jedna od najvećih, ali ne zbog ključa od kancelarije – ko jebe i ključ i kancelariju – budala je kad je mogao da zajebe takvu ribu kao što je Rahela. A budalama se ne piše dobro. No, nećemo više o tome.
***
Na kraju krajeva, moglo je da mi se zalomi i nešto nesretnije od te prašnjave selendre, Velikog Majdana, ili kako se već zove – pomislila je Rahela dok se vraćala na svoje radno mesto.
Moglo je, dabome da je moglo, ali, ipak, nije. I ipak se u svojoj karijeri još nije susrela sa ovakvim belajem. U javnosti se, naime, neko vreme već provlačila priča o nekakvom čudu u tom Velikom Majdanu, odnosno o tzv. Mašanovim krugovima. Te krugove je navodno neki tamošnji čudak, Mašan Proroković, iscrtao običnom kredom nasred sokaka, i u okviru njih navodno deluju nepoznate lekovite sile, pa tamo nagrće narod kao da je poblesavio, ne bi li se izlečio i od najtežih bolesti. Sve je to otišlo predaleko, počeli su ljudi da pristižu u buljucima sa svih strana sveta, od Australije do Kanade i Amerike, pošto ih je oficijelna medicina otpisala, a Bog je već sto puta mogao da im pomogne, ali je okrenuo ćurak naopako i ostavio ih da žive muke Savaotove.
Sad je trebalo otići tamo i, uz pomoć neumoljivog oka kamere, o fenomenu Mašanovih krugova složiti zavodljivu pričicu koja treba da pokrije udarni večernji termin.
Da je neka teška lakrdija u pitanju, u to nema sumnje – mislila je Rahela. – Ali, ako mi pođe za rukom da uhvatim u kadar práve stvari, a ne vidim zašto ne bi, i šta bi me u tome omelo, onda nemam šta da brinem, reportaža o toj gnusnoj prevarantskoj raboti biće právi hit.
Vrativši se u svoj kutak u grandioznom redakcijskom ofisu, gde je, kao i uvek, vrilo kao u košnici, kao da je napolju smak sveta, Rahela je smazala dve puter-kifle i gucnula pola litra light jogurta, onda se zavalila u svoju radnu stolicu i usledilo je još jedno njeno besomučno guglanje po internetu. Dakako, trebalo se pripremiti za zadatak, a imala je samo dva dana na raspolaganju.
Guglala je guglala, ali ni posle dva sata žestokog surfa po netu nije mogla da se pohvali da je ubola bogzna šta pametno, listom se radilo o čaršijskim i bapskim pričama.
Što, s druge strane, pak, uopšte nije loše – pomislila je – dapače, to samo znači da je Matori opet nanjušio pravu stvar.
I ona je zadovoljno trljala ruke, jerbo joj se vrzmalo po pametnoj glavici da tu onda ima mesta za istraživačko novinarstvo.
Utom joj je prišla njena najbolja prijateljica, hitronoga Jaca, inače sekretar redakcije i još jedna osoba od poverenja glavnog urednika, pomenutog Miše Kolumne, i šapnula joj važnu vest:
– Javi se smesta kolegi Maksu, poručio ti je Matori.
– Štaaa?!
– On ide s tobom, srećnice!
Jaca potom uštinu Rahelu za obraz, pa otrča dalje poslom. Da možda još nekome saopšti neku tako sjajnu vest.
Maks, jebote! Ne mogu da verujem! – sevalo je Raheli kroz glavu.
Pošto je njena Jaca nestala u vidu lastinog repa, nije stigla da je priupita da to nije možda neka neslana šala, ili je Matori stvarno odredio Maksa da joj pravi društvo. Dobro je znala da je Jaca poslednja osoba na svetu koja bi je zavitlavala u vezi sa ljubavnim stvarima, ali opet…
Ne, nije bila šala. Rahela je pozvala Mišu Kolumnu i on joj je potvdio da Maks stvarno ide s njom.
– Sa njim ti bar neće biti dosadno – dodao je kroz smeh. – I da, pripazi tamo na njega, da ge ne rastrgnu napaljene seljančice.
– Pripaziću, nego šta – uzvratila je. – Ha, ha… Neće moći da diše od mene. Kakve crne seljančice, kakvi bakrači. Daću mu ja seljančice.
Dakle, njeno oko sokolovo na zadatku biće niko drugi do njen dragi kolega Maks. Neodoljivi Maks, za kojim u njenom radnom okruženju umire na rate sve što nosi suknju. Čitav vikend biće sami njih dvoje u onoj selendri. Pa još i upućeni jedno na drugo. Kolegijalno, što se podrazumeva, ali i u svakom drugom smislu. Mladi su, lepi su, a nisu ni glupi, može da se desi da se tamo najednom zbliže i da im u nekom naročitom i izuzetnim trenutku nadahnuća popuste kočnice, pa možda padne i ono što se baš i ne podrazumeva. Ali to, svakako, samo od njih zavisi. No, nemojmo se zavaravati, Rahela je vrstan profesionalac i krajnje odgovorna osoba, pa je ozbiljno shvatila i ovaj redakcijski zadatak. Njen vrli kolega bi, u najboljem slučaju, tu mogao da padne kao kolateralni dobitak.
Zašto da ne? – smešila se Rahela. – Neka jednom taj glupavi 8. Mart i meni donese sreću.
I pošto je za nju radni dan bio takoreći gotov, isključila je računar i pre nego što je počela da se sprema za polazak kući, dohvatila je mobilni. Nije teško pretpostaviti da će sad da pozove tog uobraženka oko koga sve u redakciji obleću kao mačak oko slanine.
Maks, some jedan, javi se… Javi se već jednom… Evo ga konačno.
– Čuj, lepi, hajde da se dogovorimo za subotu.
– Slušam, šefice.
– Nisam ti ja šefica, ugursuze.
– Dobro nisi, ali kao da jesi. Svugde mora da se zna čija je starija, zar ne?
– Imaću to u vidu. Samo nemoj posle da bude nisam znao, nisam verovao.
– Neće. Časna pionirska!
– Onda, šta misliš, pionirčiću, da krenemo oko deset, recimo… Da, odavde, iz redakcije, da li je to okej?
– Okej, šefice, jedva čekam – glasio je njegov odgovor.
I ja jedva čekam – mislila je Rahela u sebi.
– Ćao, lepi.
– Ćao i tebi, šefice.
Najvažnije je, dakle, bilo dogovoreno. Maksovoj šefici je preostalo samo da još malo razmisli oko nekih sitnica (što je ostavila za sutra) i još nekih detalja, tipa: na čemu će biti bazirana njena reportaža, to jest, šta će biti glavna okosnica priče, da li više da se bavi fenomenom samih Mašanovih krugova, ili da baci akcenat na besprizornu pljačku lakovernih nesrećnika koji tamo vide svoju poslednju šansu.
No, svako malo bi joj kroz glavu prostrujala ona radosna misao da će konačno jednom ona i Maks da budu malo sami, daleko od radoznalih očiju kolega, a naročito koleginica. Biće to bogom dana prilika da njih dvoje zaskoče jedno drugo, kakva se ne propušta.
Hm… – sladak osmejak tada bi preleteo preko njenog lepog i negovanog lica i nastanio se u uglovima njenih krupnih zelenih očiju.
Hm? Rahela nije bila „laka ženska“, niti neko sa kime možeš da se poigraš za jednu noć, pa da joj daš nogom u dupe, ili da joj prodaš neku od onih lepo upakovanih iluzija da može nečemu da se nada, jednom, nekog lepog dana, a obično kad na vrbi zasvrbi; za nju bi se pre reklo da je „tvrd orah“, naročito za etablirane zavodnike, one mačo tipove na glasu da mogu da odvoje svaku sovu na koju pokažu prstom, štaviše za takve Don Žuane i Kazanove bila je neosvojiva tvrđava, iako joj je prijalo da bude u društvu zgodnih frajera i da se zavitlava s njima, odnosno da s njima bezazleno flertuje. Ona je htela nekog ko će biti samo njen, njen voljeni muškarac, nekog privlačnog i šarmantnog, nekoga poput njenog Gavre (ali pod uslovom da taj nije muško đubre i neopevana svinja kao on) – ili ovog lepotana Maksa, recimo – nekoga ko će da joj uzvraća ljubav istom merom i sa kime može da grize život – kako je volela da kaže.Pri tom, nije bila izričita, imala je ona svoje kaprice (kao i svaka druga žena, uostalom). U načelu nije imala ništa ni protiv tih kombinacija za jednu noć, naprotiv, ali samo ako to stvarno jako poželi i ako je ona inicijator tome.
Inače, ona o kolegi Maksu nije znala baš previše. Nema ni mesec dana od kako je on pristigao u redakciju, kao pajačanje, doveo ga je lično Miša Kolumna, i to sa konkurentske televizije. Komunicirali su veoma retko, i to samo u vezi sa poslom. Jednom su samo popili kafu zajedno, posle jedne žustre sindikalne rasprave u redakciji, kad je Maks, iako novajlija u njihovom timu, grlato zastupao njene stavove. Zato ga je, za uzvrat, počastila nadimkom Lepi i zabranila svima drugima da ga tako zovu.To je samo njeno ekskluzivno pravo – naglasila je ne jednom, i teško onom ko se bude drznuo da joj to ekskluzivno pravo ospori. Natrtiće ga pred svima i uzduž i popreko, obećala je. Eto, sad će konačno imati priliku da ga bolje upozna. A on, bogom danu šansu da joj se zavuče u gaćice – ako je imalo pametan. A videćemo da li je. Vreme će pokazati.
Šta bude, biće – razmišljala je Rahela.
Što se kaže, ako neće breg Muhamedu, hoće Muhamed bregu.
Obeščastiću te Maks ovoga mi krsta, makar ostatak života provela okajavajući grehe u manastiru! I da: Hvala tebi, Matori. Do neba ti hvala što si nam napravio ovako lepu spojku! Nećeš se pokajati – razmišljala je.
Rahelu je kopkalo kakvo je vreme napolju, pošto je sa svog mesta gledala kroz prozor pravo u zgradu preko puta ulice koja je bila tako blizu da je bezmalo mogla da se rukuje sa tim komšijama, zato je, ako izuzmemo leto, u njihovom ofisu hronično manjkalo dnevne svetlosti. Inače, njena redakcija ugnezdila se na drugom od prva tri sprata zgrade koje je okupirala njena Televizija.
Uverivši se da je napolju prijatno, odlučila je da napusti ofis.
