U pametnim, lepo uređenim, srećnim zemljama, od svih doktora najteže je doći do doktora psihića. Tako kažu oni koji žive tamo i, za divno čudo, oni se toga nimalo ne stide. I onda zbilja nema razloga da im ne verujemo da je to najnormalnija stvar. Premda liste čekanja nisu manje od telefonskog imenika neke, po broju žitelja, osrednje varošice. Sretan je onaj ko dođe na rad za dve godine. Podrazumeva se, ako ne bude prekasno. A kod nas, bogme, nije tako. Zapravo je obrnuto, pošto je kod nas i inače, po merilima velikog sveta, sve naglavačke okrenuto, pa je onda i to. Kod nas, ovako pametnih kakvi smo, zakazuje se kod svih doktora, i specijalista i onih koji to nisu, zna se red. I čeka se, i to poprilično, pa ko dočeka. Izuzetak, koji u ovom slučaju ne potvrđuje pravilo, samo su ordinacije upravo doktora psihića. Samo u tim čekaonicama u svako doba dana duva promaja. Tako je, kažu upućeni, tokom cele godine. Možeš da dođeš kad god ti se ćefne i bićeš dočekan kao rod rođeni. Ako si lud. Ili ako nemaš pametnija posla. A jesi lud sigurno čim si došao tu da tražiš pomoć, u ordinaciju od koje pametni beže kao đavo od krsta. I ovo da znaš: ako te sretnem tamo znaću da si to ti, i priznaću ti koliko si me razočarao!
