Mladi se trude da potiskuju i suzdržavaju svoje emocije, da ne pokazuju da ih nešto uzbuđuje, da ostanu hladni i distancirani. U žargonu se kaže da je takva osoba „kul”
Poznato je da deca u svojim porodicama uče razne modele ponašanja, da između ostalog usvajaju način izražavanja osećanja. Kako većina porodica u nekom društvu ima slična pravila, možemo govoriti o kolektivnom ili kulturnom obrascu izražavanja osećanja datog društva. Takođe, možemo se zapitati kakve su razlike između različitih društava.
U Evropi postoji jasna razlika u načinu na koji izražavaju osećanja kulture sa juga i kulture sa severa. Dok južnjačke kulture obeležava jasno izražavanje osećanja, toplina u komunikaciji, temperamentnost i emotivna bliskost, severnjačke kulture obeležava suzdržavanje u pokazivanju emocija, hladnoća u komunikaciji, kontrolisanost i emocionalna distanca prema drugim ljudima.
Iako naš mentalitet pripada južnjačkom emotivnom obrascu u generaciji mladih se prepoznaje trend usvajanja severnjačkog obrasca. Mladi se trude da potiskuju i suzdržavaju svoje emocije, da ne pokazuju da ih nešto uzbuđuje, da ostanu hladni i distancirani. U žargonu se kaže da je takva osoba „kul”, što dolazi od engleske reči cool, hladan, a koja je dobila dodatno značenje i da je neko kao osoba u redu.
Iako naš mentalitet pripada južnjačkom emotivnom obrascu u generaciji mladih se prepoznaje trend usvajanja severnjačkog obrasca.
Ovaj trend usvajanja hladnijeg, severnjačkog obrasca kao navodno kulturno superiornijeg, verovatno je posledica kolektivnog poistovećivanja mladih sa likovima i modelima emotivnog ponašanja koji nam preko filmova i drugih medija dolaze iz severnijih kultura. Šta je u osnovi ovog civilizacijskog potiskivanja emocionalnosti na koje je davno upozorio nobelovac Konrad Lorenc, nazivajući ga „toplotno odumiranje osećajnosti”?
Glavna uloga izražavanja emocija u komunikaciji jeste naglašavanje važnosti onoga o čemu se komunicira. Poznato je da ljudi doživljavaju osećanja onda kada nešto ocenjuju kao važno, tako da izražavanjem osećanja drugima implicitno poručuju važnost. Kada neko nešto emotivno govori on drugima pokazuje da je njemu važno to o čemu govori. Kada roditelj nešto kaže detetu izražavajući emociju, bilo da je to ljubav, strah ili ljutnja, on mu dodatno poručuje koliko je važna ta poruka.
Tako ga uči da nesvesno „čita” tuđa osećanja i psihološke poruke, razvijajući mu socijalnu inteligenciju. Kada je komunikacija „oslobođena” emotivne komponente – kada su oni koji komuniciraju „kul” – tada u njoj nedostaje signal o subjektivnoj važnosti poruke i sve postaje ravno, tačnije, ravnodušno.
Ne smemo da zaboravimo da emotivnost nije suprotnost racionalnosti, jer emocije mogu biti i racionalne i iracionalne. Upravo kroz izražavanje svojih emocija i kroz načine na koje drugi odgovaraju na njih, osoba uči da razluči primereno od neprimerenog, tako da njena emocionalnost sazreva i postaje prefinjena. Onaj ko „zamrzne” svoja osećanja, nije u prilici da se razvija u emotivnom smislu, tako da neizražena osećanja ostaju primitivna i sirova.
Izvor: Politika
