Последњи дан септембра у Пожаревцу у „Ноћи истраживача“, изложбом „Сферогенеза сопства” Зорана Игњатовића, донео је у Галерији Народног музеја интеракцију између науке и уметности. Пешачка зона препуна младих људи, у мраку вечери бљеште екрени, видео бимови, светлуцају иновације, једино из Галерије Народног музеја избија светло које истиче необичне слике и скулптуре.
Двадесет девета изложба сликара и скулптура Зорана Игњатовића из Крагујевца на којој преставио 13 слика и осам скулптура, привукла је велики број посетилаца. Пожеревачкој публици се преставио други пут.
„Први пут нам се Игњатовић преставио 2009. године. Поставка „Сферогенеза сопства” има сасвим нови концепт. Поред необичних слика неправилног облика и различите технике, он преставља и металне скулптуре састављене од металних шипки и и савијеног метала. Његове скулптуре типа „реди- мејд”спајају употребљене предмете и стварају нови живот скулптуре“, рекла је приликом отварања историчар уметности Марина Радосављевић, кустос Музеја.
„Поштована публико, вечерас имамо прилику да се визуелно закотрљамо унутарњим световима Зорана Игњатовића. Неће нам бити нимало лако пошто имамо изузетно мало опипљиве предметности на основу које можемо да правимо, за логику спасоносне приче. Ову турнеју требало би пропутовати индивидуално, на свом симболичком погону. На самом почетку, у директом контакту, суочићете се са сферични облицима, лоптама које се расклијавају, надимају, бујају, таласају, емотивно исијавају,узајамно извиру и увиру једне из других у треће. Естетичко левитирање на које вас позивамо вечерас, надамо се да ће вāс вама самима одвести у белине сликар-вајаревог ума, на карневал боја у његовом хаотично-сређеном арт-универзуму.
Органска оркестрација света у који улазимо насељена је глобулама које нас упућују на ћелијске деобе, кретање по хроматској скали, варијације на тему космичких пулсирања, кружно кретање времена бивствовања са породицом и у њој, ембрионалне процесе, саобраћајна чворишта помахниталог доба, канцерогена жаришта, заробљеност у времену и простору, маратонска полазишта и долазишта, неуро-трансмисије, копање и изгарање у нутрини сопства. Радијална визуелна истраживања нашег уметника прекорачују границе постављене рамом, ивицом, маргинама слике. Око призива део који је изостављен, покушава да завири у намерно створене отворе у слици: троугаоне, квадратне, кружне, елипсоидне, са намером да повеже прекинуте путање на слици. Као посматрачи можемо да се запитамо куда води прогресија линија које урањају у рубове слике, попут реке понорнице. Због онога што видимо можемо наслућивати да је наш сликар свесно лудистички оријентисан, јер жели интеракцију са гледаоцем. Он заправо, са оним најупорнијима, заподева интерактивност, игру линијама, облицима и апстрактно конципираним низовима. Зоран Игњатовић, заправо, захтева, не конзумента, него истраживача који „дијалог“ са сликом доживљава као авантуру у којој ће бити, макар тренутно, ослобођен везаности за простор и место. Игњатовићево сликарство и вајарство тако нас измештају из схизофрене детерминисаности данашњице. Фасцинантно је како нађени материјали, могу да постану део приче којом се постиже апстракција: опстајање на микропланетама, својеврсна минималистичка одисеја, уређена неуређеност скицирана наслојаваним и преслојаваним дрворедима, позадинска дрволика текстура за космичке међупросторе, фон за „заробљавање“ аргусовских очију и његових жутих мрља. Аниму, лирску страну сензибилитета аутора, сликара, вајара, уметника, видећемо у његовом намерном избегавању симетрије и равнотеже, али и у правилним хроматским кретањима, у потреби да заштити микро-сопство, хуману партикулу, Човека у малом. Његове сфере – уточишта, надгледалишта, развијалишта, преобразилишта, полазишта и долазишта, носећи су стубови Игњатовићевих визуелних сликарских конструкција и можемо рећи, оне представљају место инкубације и очувања хуманитета. Ликовни анимус, на другој страни, смештен је у динамици скулптура, у митској основи, у коме је простороштрије, правилније подељен, у коме се јасно види контраст између пунине и празнине материјала метала и празнине. Зато за задатак можемо себи вечерас да дамо да преко човека, као споне слика и скулптуре откријемо и друге везе између ова два медија: вајарства и сликарства доживимо што кохерентније, јединственије.
Актуелност оваквог једног сликарства налази се у путовању, кретању, миграцијама. Данашње доба, транзитно, виртуелно, преносиво, можда и исувише мобилно, носи у себи доста површног. Насупрот томе, Игњатовић излажући на разнимкрајевима света, од Мексика преко Флориде, Шпаније, Италије, Немачке до Јапана, пролази кроз својеврсну темељну поетичку креолизацију. Његово мигрирање и потрага заљудским, за разменом са себи различитим у доба опште глобализације, спасоносно поетичко поједностављивање као реакција на хаотичне и тзв. џанк-садржајима препуњеном свакодвевицом доводи га до садисја са алтермодернистичким арт-концептом Николаса Буриоа. На том трагу, уметника можемо сматрати својеврсним острвом, које се херметичношћу и захтевношћу брани од симплификације бивстовања. Атеље и све-оно- што-аутор-са-собом-носи представљају једну, овога пута, мобилну кулу од слоноваче.
Пред нама су вечерас простиру ликовни светови настали из истраживања-у-процесу. Знакови који чине идејну основу Игњатовићевог ликовног израза уобличени су у времену на географски изузетно разуђеном простору, али су се спирално наслојавали експериментисањем, варирањем, поновним враћањем у промишљање ‘homo viator’-а.
Позвани смо да вечерас, сада и овде, на магични и мистериозан начин, реализујемо својеврсну семиотичку одисеју. Тако ћемо онда, свако за себе, исписати својевсрсноинтерпретативно путешествије. У то име, онда, вежите се полећемо“, надахнуто је представио концепт и аутора др Владимир Б. Перић, уредник часописа „Кораци”.
Зоран Игњатовић је рођен у Љубљани 1961. године. Дипломирао је 1990. године на Академији уметности у Сарајеву у класи професора Миливоја Унковића. Члан је УЛУС-а од 1992. године. Излагао је на више од сто групних изложби у Србији, Европи, Јапану, Мексику Америци…
