U pisanju se radi jasnijeg prikazivanja onoga što hoće da se kaže, upotrebljavaju pojedini znakovi koji se zajedno nazivaju interpunkcija ili rečenični znaci.
Znaci interpunkcije su: tačka, zarez, tačka i zarez, dve tačke, navodnici, upitnik, uzvičnik, zagrade i crta.
Tačka se stavlja na kraju obaveštajne – potvrdne i odrične rečenice, na primer: Svakog dana učim za ispit. Za ispit ne učim redovno.
Zarez se kao znak interpunkcije upotrebljava često i u različitim rečeničnim situacijama. Pošto je jedno od osnovnih načela srpskog pravopisa slobodna (logična) interpunkcija, za upotrebu zareza je najvažnije pravilo da se ono što je u mislima tesno povezano, što predstavlja jednu celinu, ne odvaja zarezom, a delovi koji čine celinu za sebe, odvajaju se zarezom od ostalih delova rečenice.
Zarezom se odvajaju:
a) reči i skupovi reči (istovrsni delovi rečenice) u nabrajanju: Miša, Drenko, Nenad i Srđan su otišli na izlet. Poneli su i dobre hrane, i bezalkoholnih pića, i društvenih igara.;
b) nezavisne rečenice kad nisu povezane veznicima: Došao je, pozdravio se, dobro večerao i nestao.;
v) paralelni delovi rečenice kad su u suprotnosti: Zadatak je težak, ali zanimljiv. Pokloniću tebi a ne Igoru. Nismo letovali na moru, već u planini.;
g) rečenice koje su u suprotnosti: Kasnije smo krenuli, ali smo stigli na vreme. Vi ste pošli ranije, a ipak ste zakasnili.;
d) rečenice u inverziji (kad se zavisna rečenica nalazi ispred glavne), na primer: Kad se spremim, pozvaću te telefonom. Ako možeš, pomozi mi. Iako sam znala, nisam odgovorila na sva pitanja.;
đ) reč ili skup reči koji su naknadno dodati ili umetnuti u rečenicu: To je, dakle, tvoj voćnjak. Sve ću ti, naravno, ispričati. Ti si u pravu, neosporno.;
e) vokativ i apozicija su, takođe, naknadno dodati u rečenicu, pa se odvajaju zarezom, na primer: Vi ćete, deco, dobiti slatkiša. Tebi ćemo, bako, doneti voća. Dela Ive Andrića, jedinog jugoslovenskog Nobelovca, prevedena su na mnoge jezike.;
ž) uzvici isto nisu sastavni delovi rečenice, pa se odvajaju zarezom: Uh, što je hladno! Oh, što me boli zub! O, stigla si?!;
z) umetnute rečenice na primer: U mom selu, koje je jedno od najuspešnijih u voćarstu, gotovo svi gaje maline.;
i) između mesta i datuma, na primer: Sombor, 15. avgust 1991. U Novom Sadu, 2. aprila 1957.
Tačka i zarez se upotrebljavaju:
a) između rečenica koje su u složenoj rečenici manje povezane sa drugim rečenicama, na primer: Kad smo se sreli, pozdravili smo se, razgovarali o školi; nismo pominjali nedavnu svađu.;
b) između grupa reči koje se razlikuju po srodnosti, na primer: Na put ću poneti: odeću, obuću, kišobran, higijenski pribor; knjige, sveske, pribor za pisanje; društvene igre, fudbal i reket za stoni tenis.
Dve tačke se se stavljaju:
a) iza reči kojima se najavljuje nabrajanje, a ispred onoga što se nabraja, na primer: Na pijaci kupi: sira, jaja, kajmaka, mesa, salate i luka.;
b) ispred navođenja tuđih reči (upravnog govora); npr. Rekao nam je doslovno: “Novac za ekskurziju je obezbeđen”.
Navodnicima se obeležavaju:
a) tuđe reči kad se doslovno navode. Na primer: Ulazeći svi zagrajaše “Srećan ti rođendan!”;
b) reči koje se upotrebljavaju s ironijom i kojima nečemu ne želi da se da suprotno značenje. Znam, ti si “vrednica”. Doneo je tvoj “veliki prijatelj”.
Na kraju upitnih rečenica stavlja se upitnik, a iza uzvičnih rečenica, kao i iza manjih govornih jedinica koje se izgovaraju u uzbuđenju, povišenim glasom, stavlja se uzvičnik, na primer: Kako si? Šta radiš? Uh, što sam gladna! Ne viči!
Požar!
Kada se pitanje izgovara povišenim glasom iza njega se stavljaju i upitnik i uzvičnik; npr. On položio?! Ne daš?!
Zagradom se u rečenici odvaja ono što se dodaje radi objašnjenja prethodne reči ili dela rečenice, na primer: Interpunkcija (rečenični znaci) doprinosi jasnijem izražavanju. Imenske reči (imenice, pridevi, zamenice i brojevi) menjaju se po padežima. Za vreme Prvog svetskog rata (1914 – 1918) vladale su nestašice hrane, odeće i lekova.
Crta se piše:
a) Umesto prvog dela navodnika u dijalogu i to u štamšanim tekstovima, a drugi deo se izostavlja; i na kraju upravnog govora se piše crta ako se rečenica nastavlja i objašnjava nešto o upravnom govoru; na primer:
– Ko je to bio? – Upita majka.
– Moj drug.
– Zašto ga nisi pozvao unutra?
– Žurio je – promrmlja Miloš.;
b) kad želimo nešto da istaknemo, ili naglasimo suprotnost, neočekivanost; na primer: Pođem ja, kad – nigde nikog. Sve sam naučila, sve znam – ne vredi, zbunila sam se.
Izvor: pravopis.tripod.com
