Zlatni poj

“ Sanja Ilić &  Balkanika“

„Balkan 2000“ je delo, komponovano kao moderan muzicki izraz koji nalazi inspiraciju u duhovnoj i svetovnoj muzici Balkana. Jasnije receno, Vizantijskog Komonvelta, sa akcentom na Srbiju i krajeve u kojima zive Srbi, kroz melos, harmoniju i muzicke instrumente naseg podneblja kao sto su: frula, kaval, klarinet, ud, saz, gusle, goc, gajde, djumbur u kombinaciji sa klavirom i solistom autorom Sanjom Ilicem.

Ideja kompozitora Sanje Ilica je bila da se pokaze ono nase svetovno u neraskidivoj vezi sa duhovnim ali, u isto vreme i da se ukaze na cinjenicu da nismo sami i da nas ima dosta razlicitih na relativno malom prostoru Balkana.

Mozemo li razlike, koje su nasa neminovnost, da usmerimo ka jednoj zajednickoj ideji za novi milenijum – mir i blagostanje?
Saslusajmo muziku drugih da bi i nasa bila saslusana. Projekt „Balkan 2000“ je okupio talentovane ljude koji sviraju razne i vrlo interesantne etno instrumente. Posto je muzika komponovana ovi instrumenti uz posebnu interpretaciju izvodjaca dobijaju poseban zvuk i tretman.
Muzika je inspirisana duhovnoscu Balkana, optimizmom i leprsavoscu folklora. Iako tretirana kao moderan projekat, autor pokusava da stvori atmosferu vremena koje je daleko iza nas i da svaka numera, kod slusaoca stvara atmosferu i slike dogadjanja.
Skladnost muziciranja je dala kompozitoru ideju da grupu muzicara nazove Balkanika i da na celu sa svojim instrumentom – klavirom povede grupu na muziciranje kroz razne koncertne sale kod nas i u inostranstvu.

Grupa „Sanja Ilić & Balkanika“ nominovana je za najbolju grupu na Balkanu u 2011. godini na takmičenju „Balkan Music Awards“.

Balkanika svoj program širom sveta izvodi u formi pravog muzičko-scenskog spektakla i trenutno važi za najveću koncertnu atrakciju sa prostora Balkana.

Sanja Ilić je sa svojom grupom stvorio potpuno novi žanr u muzici spajajući zvuke nekih starih instrumenata sa dosta modernog elektronskog zvuka koji je u svetu već uveliko postao prepoznatljiv. Kompozicije „Balkanike“ vrlo često remix-uju poznati svetski DJ-evi, a pravac kojim „Sanja & Balkanika“ idu, nazivaju Balkan beat.

Autorski projekat „Constantinus Magnus“ Aleksandra Sanje Ilića predstavlja muzičko scenski spektakl u kome je spojen zvuk starih instrumenata sa elektronskim i simfonijskim zvukom. Premijera u okviru obeležavanja 1.700 godina Milanskog edikta održana je 3. juna u Nišu.

O tome šta ga je privuklo da muzički uobliči život Konstantina Velikog, Ilić kaže da je to pre svega mesto njegovog rođenja pored koga je prolazio hiljadu puta, a koje je do pre tri godine bilo zapušteno i obraslo u korov.

Njegova želja je bila da se delo izvede na dan slave grada Niša, sveti Konstantin i sveta Jelena i da se izvede baš u Nišu, jer je shvatio da će to biti ne samo srpska centralna proslava Milanskog Edikta već i svetska, jer, kako je ocenio, niko nije obeležavao ovaj najvažniji datum hrišćanstva u obimu kao Srbija.

O formi svog dela Ilić kaže da je više od baleta, opere i oratorijuma, sadrži elemente širokog pojasa rimske imperije koja se prostirala od Evrope preko Afrike do male Azije.

Grupa Zapis

Dragoslav Pavle Aksentijević vodi muzičku umetničku grupu Zapis koja svoja dela izvodi na autentičnim narodnim instrumentima Balkana. Programi grupe Zapis sačinjeni su na osnovu melografskih zapisa naših muzikologa sa područja Istočne Srbije, Južne Srbije i Kosmeta. Grupu Zapis, osim Pavla Dragoslava Aksentijevića – vokala, čine njegovi sinoviRastko i Damnjan, Miloš Nikolić i Bojan Ivković. Rastko Aksentijević svira žičane instrumente tamburu i tamburicu, Bojan Ivković udaračke instrumente tapan, tarabuku, šuške, daire, bendir i ćup, Miloš Nikolić duvačke instrumente kaval, frulu i duduk, a Damnjan Aksentijević žičane instrumente – bas-tamburu i tamburu.

Sve članove muzičkog ansambla Zapis ispunjava osećanje koje pokreće suzu dok pesmi daju sve – kao da im je poslednje pevanje i dok njihova pesma vraća u vreme pre sećanja.

Brankica Vasić-Vasilisa 

Brankica Vasić alias Vasilisa je muzičko ime dobro poznato u Evropi, ali i kod nas. Svojim vokalnim sposobnostima, skrenula je pažnju javnosti otpevavši nekoliko muzičkih numera Gorana Bregovića u filmovima Emira Kusturice „Arizona dream“ i „Kraljica Margo“, kao i numeru „Tašana“ na prvom albumu „Balkanike“. Pesma „Dreams“, iz ostvarenja „Arizona dream“, pune tri godine se nalazila pri vrhu slušanosti francuskih radio stanica, koje emituju filmsku muziku.

Nakon dugogodišnje pevačke karijere, Vasilisa je odlučila da izda prvi samostalni album pod nazivom „Amanet„. Na njemu se nalaze izvorne narodne pesme sa područja Kosova i Metohije i Makedonije, obrađene u modernim i savremenim aranžmanima.

Iako je školovana pevačica, završila Muzičku akademiju teoretski odsek, pevala u Horu radio Beograda, u „Kolegijumu muzikumu“, učila od Mladena Jagušta, tradicionalna pesma joj je kaže izašla iz duše.

U narodnoj pesmi sve je grleno. Čim je narodno ne podrazumeva školu, tako da to opersko pevanje nema mesta u narodnoj pesmi.

Želi da se na jednom mestu nađu svi oni koji čuvaju muzički kod ovih prostora i naprave nešto zajedno.

“ Volela bih da pozovemo sve ljude koji na planu očuvanja naše muzike nešto rade. I Biljanu Krstić, i braću Teofilović, i Sanju Ilić i „Balkaniku“. Da pokušamo nešto, poput Iraca, koji su od svog igranja napravili brend. Užasno sam ljubomorna i na Mađare i na Bugare, koji imaju školu narodnog pevanja i određen odnos prema onome što jesu “ .

Braća Teofilović

Naša dužnost je da u Srbiji, našem izvoru i izboru,
budemo posrednici između prošlog i sadašnjeg vremena,
kroz pra zvuk koji svi nosimo negde duboko u sebi.
Teofilovići

Braća Teofilovići su rodom iz Čačka, grada u čijoj okolini se čuvaju stare tradicije narodnog melosa. Blizanci Ratko i Radiša su izuzetni izvođači srpske i balkanske vokalne muzike.

Tokom petnaestogodišnjeg rada pošlo im je za rukom da razreše „misterij drugog glasa“, i time su našli davno izgubljenu harmoniju u tradicionalnom pevanju.
Njihova muzika oživljava dvovekovno muzičko nasleđe i odražava duh cele balkanske regije.
Od 1998. godine Ratko i Radiša imaju neprekidan uspeh… Svuda su očarali publiku, i uvereni smo da njihovo prisustvo ima istaknuti značaj za kulturno približavanje naših zemalja.

Muzika Teofilovića sažima više od dva veka tradicionalnog muzičkog nasleđa i evocira duh celokupnog regiona. Mnoge od pesama koje Radiša i Ratko izvode bile su skrivene duboko u kolektivnom pamćenju naroda, mnoge druge pesme sasvim zaboravljene, ili sačuvane samo u fragmentima. Teofilovići su tragali za njima, pronalazili ih i vraćali u život, darujući im ponovo izvorna značenja i emocije, ali obogaćene visoko individualizovanim umetničkim pristupom i savremenim uticajima. Aranžmani i interpretacije odišu dubokim poštovanjem ne samo prema prošlosti, već i sadašnjosti i, naravno, budućnosti i nikoga, zaista nikoga, ne ostavljaju ravnodušnim.

Slobodan Trkulja

„Jedna od karakteristika tradicionalne muzike je da je sentiment pesama toliko prepoznatljiv da uopšte nije potrebno znati jezik da biste razumeli pesmu. Ova muzika komunicira na nivou emocija, na nekom pra jeziku, Božijem jeziku, bliskom svakom ljudskom biću. Zato je toliko cenjena. Pesme koje pevam i sviram su podjednako doživeli ljudi u Holandiji, Francuskoj, Nemačkoj i mnogim drugim zemljama u kojima su ih slušali.“

Slobodan Trkulja (rođen 29. maja 1977. u Odžacima) je srpski muzičar, multi-instrumentalista, kompozitor i pevač grlenog i vizantijskog stila. Trkulja sa svojim sastavom „Balkanopolis“ izvodi muziku inspirisanu tradicijom Srbije i Balkana ali na nov i moderan način. Njihov zvuk na zapadu tretiraju kao novi pravac u muzici zvani „Moderna tradicija Balkana“. Za poslednjih 10 godina, pod uticajem zvuka „Balkanopolisa“, nastali su mnogi muzički sastavi koji idu njihovim stopama.

Živi u Holandiji.

Slobodan nije pohađao muzičku školu i instrumente je sam učio, prvo klarinet, zatim narodne instrumente. U profesionalnom folklornom ansamblu „Kolo“ iz Beograda počeo je da svira sa 14 godina.
Gostuje u Švedskoj kao umetnički lider u „Međunarodnom etno kampu“ i predstavlja balkanske zemlje na „Miksu svetske muzike“ u Stokholmu. 1997. kreće sa sviranjem moderne tradicije po novosadskim klubovima i osniva svoj sastav „Balkanopolis“.

Od 11. godine svira klarinet, a od 15. godine Trkulja je posedovao i svirao: tri para gajdi, diple, dvojnice, kaval, frule, akustičnu gitaru, od 18-teflautu 19-te tenor saksofon. Danas uz sve ove svira i tamburu, jermenski duduk, okarinu, alt i sopran saksofon, a holandski večernji list NRC Handelsblad ga je nazvao i „jednim od najlepših muških glasova Balkana“.

On je raskošni muzičar na 15 instrumenata, on je i vokalni solista prebogatih glasovnih mogućnosti, ali on je i okretni scenski umetnik koji ume sa publikom.
Ponekad podseća na indijanskog vrača i poglavicu plemena, ponekad na srpskog pastira, a ponekad na savremenu muzičku zvezdu.

Trkuljinu muziku opisuju kao „savremenu i umetnički inteligentnu sintezu tradicionalne srpske muzike i modernog džeza i fuzije“, „asimetričnih taktova Balkana i udarnih ritmova modernog fanka“, koja ishoduje „neviđenim primerima ritmičnih vatrometa“.
Na njegovim albumima ima pesama od popa preko etna i ambijentalne muzike do džeza i fanka.

 Jelena Tomašević

Naša tradicija se najviše neguje u folklornim ansamblima.
Kulturno-umetnička društva na pravi način čuvaju ono što nam je od davnina dato u nasleđe, ne samo taj muzički identitet, već i kompletan vizuelni.

Jelena Tomašević rođena je 1. novembra 1983. godine. Prva muzička iskustva stekla je u gradu u kome je završila osnovnu školu i gimnaziju-Kragujevcu. Već sa 8 godina pobeđuje na dečijem muzičkom festivalu ‘Šarenijada’, a samo tri godine nakon toga ostvaruje još jednu pobedu i to na ‘Jugoslovenskom dečijem festivalu’.

Nakon tog zaokreta u njenoj karijeri, uspesi na domaćoj i mađunarodnoj sceni se nastavljaju. Godine 2003. prvi put se pojavljuje na ‘Budvanskom festivalu’, a na prestižnom ‘Slavjanskom bazaru’ u Belorusiji osvaja 2. mesto. Ta godina vezuje je i za gostovanje na CD-u grupe „Biber“ na kojem izvodi četiri kompozicije.

Zašto si baš izabrala izvornu muziku? Da li i dalje nameravaš da se njom baviš?

• S obzirom da se folklorom bavim od drugog razreda osnovne škole, a pevam od šestog, može se reći da sam od malih nogu u kontaktu sa tom vrstom muzike. Vremenom zavoliš ono čime se baviš — muziku, kulturu i tradiciju uopšte. Mislim da se izvorna muzika kod nas ne vrednuje onoliko koliko bi trebalo ali ima još ljudi koji je poštuju i koji je izvode na pravi način. Navešću primer Bore Dugića sa kojim sam dugo sarađivala i koji je tu neprikosnoven. Inače, nameravam i dalje da se bavim tom vrstom muzike, jednostavno, ne mogu da zamislim da je nekada neću izvoditi jer ona je deo mene.

Koliko se kroz izvornu muziku neguje tradicija kod nas?

•Manje je poznato da je narodna nošnja ručni rad. Sve što nose mladići i devojke rukom je šiveno i vezeno, ne postoji fabrika koja to proizvodi. Znam lično neke žene koje se time bave i koje to rade zaista sa ljubavlju. Mnogi modni kreatori inspiraciju nalaze upravo u narodnoj nošnji, muzičari nalaze inspiraciju u etno muzici, pa nastaju i čitavi muzički pravci — etno pop, etno džez… Koliko god mi pokušavali da smislimo nešto novo, mislim da se na kraju uvek vraćamo svojim korenima, jer oni su nepresušan izvor pravih vrednosti.

Zanimljivo je i to da suje  mnogi muzički stručnjaci savetovali da ne ide u muzičku školu jer bi, po njihovom mišljenju, školovanje izmenilo njenu interpretaciju i izgubila bi se autentičnost Jeleninog izvođenja, prvenstveno izvorne muzike.


Danica Krstić

Za Danicu Krstić, ili kako je od mila zovu „šumadijski slavuj“ čula sam odavno, ali se vrlo malo zna o njenom privatnom životu.
Pre našeg razgovora ukucala sam njeno ime u pretraživaču i dogodilo se nešto veoma neobično.
O ovoj vedroj, lepoj i pre svega talentovanoj devojci  nema puno informacija osim osvojenih nagrada.
U razgovoru sa prijateljima koji prate rad naše Kragujevčanke, saznajem da je prošle godine imala dosta zapaženih nastupa.

To i nije čudno s obzirom na to da je Danica neko ko poseduje zavidnu titulu „Čuvara narodne tradicije“ tj. proglašena je najboljim pevačem tradicionalnih pesama u prestižnom serijalu „Šljivik“ koji je organizovala Radio Televizija Srbije.

Jedan od njih je i učešće u projektu „Konstantinus Magnus“ povodom 1700 godina Milanskog edikta.

Dosta je neobično da jedna mlada osoba želi da se bavi izvornom muzikom.

Šta je uticalo da se okreneš ovom divnom muzičkom pravcu iako je to teži put?

Pre svega, moja želja je da se vratimo svojim korenima. Ja sam imala tu sreću da od malena slušam tradicionalnu muziku pored tate i mame. Nažalost, sve je više nekih pesama koje vrlo loše utiču na mlađe generacije. Ja volim i zabavnu muziku, i rok, i džez, ali nešto što je meni vrlo drago je to što imam sve veću podršku mladih kod nas i u dijaspori. Imam utisak da se sve više sluša muzika koju ja izvodim. Put jeste težak i trnovit, ali to iziskuje svaki uspeh. Teško je biti uspešan u onome što radiš.