„neka se čuje i vaš glas – kaže im breht“
breht radi novu emisiju: tačka dodira.
poziva narod, (građane, seljake i poštenu inteligenciju razumiješ ti mene), da se jave i kažu svoje mišljenje o svemu što se događa.
neka se čuje i vaš glas! kaže im breht.
javljaju se, psuju, žale se, mažu.
nema cenzure, nema zabrane. sve je dozvoljeno. sve je demokratski ko vrata.
vlasnik radija skakuće oko njega i kukumavči: sve će da nas pohapse zbog tebe.
„nemoj mile ništa politički… „, pevuši breht.
samo se ti zezaj – izrazom lica koji odražava njegovu unutarnju patnju i celokupnu ličnost, kaže mu vlasnik.
opusti se bre šefe. vidiš da je sve u autu. ko ovo uopšte sluša. glavonje u ovo vreme krkaju prasetinu u ladovini. ovo je za široke narodne mase – kaže breht.
daje znak toncu: idemo! jen, dva ,tri, mikrofoni rade a kad mikrofoni rade radimo i mi.
breht: predlažem braćo da se svi predamo i dobrovoljno odemo u hag. ( počinje lagano svoju humoresku o svakodnevici)
posle desetak minuta priče vreme je za pauzu. neka malo i drugi rade. zavali se u duboku kožnu fotelju i zagleda kroz prozor. nije tu.
razmišlja o jučerašnjem razgovoru: u pozorišnom bifeu sedeo je sa svojim dugogodišnjim prijateljem. dugo prijateljstvo dugi razgovori. život je čudna sprava.
pre nekoliko godina, jedne noći, ( 48 – me ili 2001 – ve, 2014. svejedno), u toku „revolucije“, posle kratkog poziva telefonom („treba da se vidimo. važno je“), došao je u njegovu kancelariju. u revoluciji su ostali na različitim stranama. breht je bio na strani poraženih i omraženih. različitost u mišljenju nikada im nije smetala da se druže i sarađuju. naprotiv, imali su mnogo zajedničkih tema pa i sličnih stavova po mnogim pitanjima („ što bi rekli drugovi„).
došao je sa predlogom ( „partija ga šalje„) da se breht povuče dobrovoljno sa svog mesta direktora i da to mesto ustupi njemu a oni („njegova partija“) mu garantuju da će on ostati zamenik i voditi firmu. posle godinu dana on će da ode na drugo radno mesto i prepustiće brehtu posao.
priča je bila prava, partizanska, revolucionarna, srpska.
dakle: noć 48- me ili bilo koje, 2001, 2013.svejedno. razgovor je bio prijateljski, konspirativan.
verovao mu je. ali, ipak, nije prihvatio. nije prihvatio zato što mu je celo to veče, taj noćni razgovor bio nestvaran. kao da se događa na filmu, ili da čitaju novi pozorišni tekst. bilo mu je žao i svog prijatelja i sebe. žao što su doživeli da ovako razgovaraju. u narednim godinama progona koje je preživljavao breht je po nekada sedeo ponovo sa svojim prijateljem, kao i juče, i razgovarali bi i o toj noći.
jebiga, zajebao si nas, da si prihvatio onaj moj predlog mnoge stvari kasnije ne bi se dogodile ili bi bilo mnogo bolje – rekao bi on.
jebiga,u pravu si, rekao bi breht.
i bio je u pravu. revolucija je nametnula polusvet prazne glave i velikih alavih šapa a breht je proveo pet godina u strašnoj izolaciji od bahatih i arogantnih režimlija novog doba. (čuj proveo, i sada je – prim. aut.)
došao je red i na njih. svako u srbiji doživi svojih pet minuta golog otoka. sada njegov prijatelj preživljava izolaciju i progon. možda se bolje razumeju. ili je sve isto. oni se zapravo nisu mnogo menjali. menjaju se ludaci i svetina oko njih.
i juče su dugo razgovarali. o svemu. o svačemu. o milovanu đilasu, tempu, staljinu, albaniji, mustafi golubiću, ćosiću, vojvodama, splavovima, ubicama, dobrovoljcima, medijima, žrtvama, herojima, zločincima, golom otoku, knjigama, mikelanđelu, kosovu, poznanicima, frenkijevcima, vlasti, parama, siromaštvu, kulturi. poznanicima koji su autirali, lažima i prevarama, kriminalu, novinarima. pozorištu naravno.
jebiga, zajebao si nas – kaže on.
jebiga u pravu si – kaže breht- koliko je ova kafa – pita .
ja ću da platim – kaže on.
otišao je iz bifea sa gorkim ukusom kafe u ustima i žaljenjem što nije platio kafu.
tako je utrošio dva sata svog kratkog i konfuznog života. ako doda i ovaj sat u radiju to je tri sata manje ili više. šta vredi a šta ne vredi? da li je bolje da je hranio golubove u parku? nikada se ne zna.
ovakvi kao ja ginu od zalutalog metka, misli breht. kada se to bude dogodilo izveštaj će naravno glasiti: „na zapadu ništa novo„. čovek manje ili metak manje? svejedno.
tonac: hoćeš li da pustim još jednu muzičku numeru?
breht: svejedno mi je.
i zaista mu je nešto danas, juče a i sutra, za sve svejedno.
zašto sve ovo pričam narodu – razmišlja moralista i psihijatar breht. da li je ovaj radio njegova rupa u koju svake subote govori: u cara trojana kozje uši?
da li mu je dosadno ili je samo ogorčen na sve oko sebe pa i na sebe samog?
ima li uopšte iskrenosti i emocija na ovom svetu! – postavlja, što bi rekli, krucijalno pitanje čovečanstvu i šire, dok stavlja slušalice.
idemo – kaže ortaku kroz staklo.
si – kaže ortak – stoj! zvala je baba darinka. da je uključiš.
baba darinka! njegov legendarni, možda i jedini slušalac. javlja se u svaku emisiju. sve komentariše. jedanputa je pozvao i kao gosta u jednu od emisija. baka je živi mrak.
kasnije – kaže breht.
produžava priču kao da je vreme za trenutak stalo.
ti- ti – ti – ti: zona sumraka drugi put!
breht: poštovani prijatelji ipak sam u dilemi, ( nabacio je glas voditelja iz šezdesetih) da li moraju moraju baš svi odmah da se predaju? ja predlažem da to učine prvo siromašniji slojevi: nezaposleni, samohrane majke, tehnološki viškovi, veterani biroa za zapošljavanje, bivši radnici bivših preduzeća koja su sada u stečaju. penzioneri pod obavezno. i to da im se olakša da ne čekaju u redovima za predaju nego deca neka ih prijave. neka to bude jedna vrsta lapota. uostalom ima li penzionera koji nešto nije kriv? jer ionako, po njima, bacaju pare na penzionere koji samo prave gužvu po prodavnicama i pijacama. onda obavezno ove što ne izdaju fiskalne račune ili što nemaju fiskalnu kasu, sve što šljakaju na buvljim pijacama, podstrekače sive ekonomije, vlasnike automobila preko dvadeset godina starih, bolesne i ranjene. sve to da skinemo sa kutlače i kazana pa da nam budućnost bude svetla i izvodljiva.
bogati neka se snađu, ratni profiteri i škart, kao dokazani biznismeni neka ostanu na svojim radnim mestima, takođe predaja ne važi ni za voditeljke pinka , fudbalere i estradne umetnice. to nikako. ko će nama da se smeje, kikoće i bacaka nogice po malim ekranima i zelenim površinama. ali samo i obavezno dobrovoljno.
pantomimičar tonac pokazuje da je baba darinka na vezi.
može – odgovara pantomimičar breht.
breht (dramatično ljubazno): gooospođo darinkaaa, kakvo iznenađenje, već sam se zabrinuo šta je sa vama. ko vas je danas naljutio?
b. darinka: brehte pozdravljam tebe i tvoje slušaoce.
breht: hvala gospođo darinka.
b. darinka: ovo za hag ti je dobro. svi treba da se prijavimo i da odemo tamo. evo ja ne smem ni vrata da otvorim. ili su došli da naplate telefon, ili da seku struju. oće bre oči da izvade. samo guraju račune pod nos.
breht: gospođo darinka nikome ne otvarajte vrata.
b. darinka: ne vredi. niska sam i ne mogu da vidim kroz špijunku ko zvoni.
breht: stavite stolicu kraj vrata.
b. darinka: imam kuče koje uvek laje i tako me oda da sam kod kuće.
breht: stavite ga u kupatilo.
b. darinka: nije loša ideja.
breht: kuče u kupatilo, stoliče kraj vrata i problem je rešen. čim vidite da neko drži račun u ruci zustavite disanje i pravite se da niste tu. zaključajte vrata i videćete kako svet kroz špijunku izgleda mnogo bolje.
opet neki likovi zovu. demokratski zvrče demokratski telefoni u demokretskoj srbiji u demokratskom narodnom radiju.
emisija postaje zabrinjavajuće popularna među siromašnima i nezadovoljnima, uostalom kod njih je sve što je džabe popularno. može da se pljuje a ne košta ništa. brehtu je jasno da lonac u kome živi ključa. nije mu jasno na koju foru glavonje ostaju u foteljama kada je samo njima dobro.
tonac: brehte oćeš da se javiš.
breht: jok brate. dućan je zatvoren. reci: nije tu. uhapšen je, predao se, isporučen je. ispunio je svetu dužnost i tako te stvari. kapito?!
tonac: stalno mene nameštaš da pričam sa tvojim pacijentima. od sada ću da im dam tvoj mobilni.
braht: e tonac?
tonac: a?
breht: ne kaže se a? negooo – izvolite gospodine brehte. kad sam bio u vojsci (smeh administrativnog osoblja) jednog tipa smo zvali tupko.
tonac: pa?
breht: ne kaže se pa nego: i?
tonac: i? pa?
breht: pa, tako, kad se ugasi svetlo, ja bi ga zvao: tuuuupkoooooo!
tonac: i?
breht: a on bi odgovarao: tupko ti na sestruuuu.
tonac: pa?
breht: pa ništa, idi kupi pivo i javi sestri.
tonac: šta?
breht: ništa. samo reci : breht je opet onaj stari.
tonac: e brehte.
breht: izvolite gospodin tonac.
tonac: zvala te je dženi i, ovaj, rekla je da…
breht: dobro, dobro komičaru ja ću da kupim pivo. ajmo ajmo svi u hag! ajmo ajmo svi u dragstor!
tonac: prvo pivo.
breht: normalno šefe, prvo pivo, pa drugo pivo, pa treće…itd.
iz drugog studija čuje: … svom komšiji milanu želi pesmom: siroma sam siroma sam al volim da živim.
e jebiga, ajmo u hag – kaže breht, dok prebira situ po džepu.
kao bomba, creva, želudac i ostalo mu pokida neprirodni, iznenadni zvuk sa ulice: danas popodne u naselju aerodrom cirkus medrano!!! predstave počinju u …
idite bre u piiii! – nervira se breht i kupi situ koja mu je ispala iz ruke.
unjkavi glas sa trake, kao iz septičke jame, poziva decu, mame i tate i ostale da vide zmije, slonove, klovnove u jadnom, bednom, mrtvom cirkusu medrano!
jebite se bre smorovi. ovde ste došli da zaradite lovu moroni! ovde bre mađioničari svako jutro kupuju mleko i jogurt za doručak, ekvilibristi preko zategnute žice prelaze iz jednog u drugi dan a vi hoćete da svoje tupave zmije i jadne ofucane lavove prikažete kao čudo.
ovde je bre svaki novi dan čudo, svaki dan je cirkus medrano!
moram da lečim živce – misli breht – ili sam se primio na ovu priču iz svojih emisija ili sam za čika doktora. druge nema.
idem za pivo! – objavljuje glasno – oće li neko još nešto?
svi ćute kao mrtvi.
podmukla guzata sekretarica rešava ukrštene reči a ostali kuliraju.
ma jebite se – kaže breht i izlazi na ulicu kao gladijator u arenu.
