kažu da je moj deda aleksa umeo lepe devojke da pretvara u ptice. kažu da je moja baba umela od mesečine da isplete bluzu pa koja ne može da rodi ili da se uda ili je muž vara, u snove joj dolaze sanđame ili daleko bilo udavljena deca, obuče tu bluzu pa u gluvo doba triput pređe preko raskrsnice i sve nestane kao rukom odnešeno. dvanaest puta je deda aleksa prosio moju babu a ona ga odbijala. jednoga dana neko zakuca na vrata a pred njima moja baba perka. zašto to niko ne zna. valjda se u njoj nešto prelomilo.
kažu da su se u nastanak naše porodice uplele neke čarolije veštine, poroci i nazadna shvatanja. ja u to nisam verovao jer nigde nije pisalo. čak i čuveni marks i engels, koji u svojim delima raskrinkavaju sve tamno u čoveku, o tome ni reči..
bili smo bogati i bilo nas je sramota. osećali smo da nešto nije uredu. truli kapitalizam grizo nas je ko crv, iznutra.
marks i njegov drug engels su jednog dana seli i sve ljude izdelili na klase tako vidljivo kao da si uzeo zašiljen plajvaz i povukao liniju između svakog čovekao posebno.
bilo je slavno vreme na pomolu. vreme svemoćnih ljudi, divova čelično plavih očiju i koraka dužeg od svega poznatog do tada. ljudi koji će svojim čeličnim mišicama uhvatiti točak istorije i okrenuti ga na drugu stranu.
verovao sam u to,
jer ako je moj deda aleksa mogao devojke da pretvara u ptice što i oni ne bi uspeli.