Gospodine isledniče,
pišem Vam duboko pogođen sas situaciju u koju su me doveli nerazumevanje i splet okolnosti koje ću iste da objasnim.
To, inkriminisano veče, sas svog drugara Čedu Savića zvanog Ćora, sas kog sam rasto od male noge, a nisam ga video tri godine jer je iste proveo u daleku nam Australiju di je radio na teški kamioni, otišo sam u kafani kod ugostitelja Jeremić Tomu da proslavimo susret.
I, šta se odigrava? Pridružili su nam se i Lola Ristić i Rada Prokić, koji su isti rasli sas nas od male noge a upravo su se vrćali iz lov. Događaj je počeo naime da se odvija od trenutak kad je gospodin Ćora ustao i naručio pesmu „Dotako sam dno života“.
Međutim, izvikana kafanska umetnica Ružica Vesić, koja izgleda sebe smatra za nešto mnogo veliko, u istom trenutku odbija da peva sas reči: “ Ne pevam za pijani gosti!”
To je, normalno, bila ogromna uvreda za svi nas i, mada nije bila izgovorena u ozvučenje, svi su je čuli i od srce se nasmejali. To nije na svoje mesto – po moje shvatanje.
Naime, kafanska umetnica Ruža imala je neke lične stvari protiv mog druga Ćoru koji se neko vreme zabavljao sa njenu sestru od tetke pa je ista ostala grafitna a Ćora otišo u Australiji ni kriv ni dužan jer nije imao saznanje o tome. To, po moje shvatanje, nije smelo da se dovodi u vezi sa naručivanje pesme.
I, šta se odigrava? Ćora u ogromnom uzbuđenju, levom rukom od sebe, udara šamar umetnici sas reči: “Nemoj da me izazivaš đubre jedno ću te udarim”.
U taj trenutak izleteo je privatni ugostitelj Jeremić iz sobče za muziku sas malo sekirče u ruku urlajući: “Neće moji umetnici niko da udara i pljuje! Čista laž gospodine isledniče jer o pljuvanje nije bilo ni reči”.
I, šta se odigrava? U strahu da ne udari sas sekirče mog druga iz detinjstvo, sasvim slučajno sas gvozdenu stolicu težine oko 15 kg. udario sam na nezgodno mesto, to jeste u glavu, gospodina Jeremića koji na to ništa nije rekao samo je pao, što kažu ko sveća iz čirak, na neki bubnjevi.
Tada su umetnici, neizazvani, verovatno iznervirani zbog toliku buku, skočili na nas pri čemu me je jedan s leđa udario sas gitaru koje se isto nisam nadao jer se zna koliko svirači drže do svoj instrumenat. Tom prilikom mi je rasklimao kutnjak koji je neposredno zatim i ispao. Istog sam raspalio sas gvozdenu stolicu i nisam više na njega obraćao pažnju jer je pao pod astala i nije se više mešao.
U cilju da smire situaciju Lola i Rada su pucali u plafon sas reči: “ Dosta, dosta!” Rada je uperio pušku u umetnika ispod astala sas reči: “A ti ne mrdaj nanu ti naninu!” I ovaj stvarno nije mrdao.
Zatim su intervenisali organi reda i mira. Kasno ali na vreme.
Gospodine isledniče po slobodi bi postavio samo sleće pitanje:
a) S koje pravo tzv. umetnica vređa mirni gosti i stavlja se iznad njih?
b) S koje pravo privatni ugostitelj sas sekirče kidiše na gosti? Šta se tu krije?
c) Ko je dozvolio gvozdene stolice u objektima gde se konzumira alkohol? Sa te strane da se ispita i moja odgovornost.
d) Služe li instrumenti za sviranje ili za vađenje kutnjaci? Kafane su za umetnici a jok za stomatolozi!
e) Da li smo jedini krivci? Ili smo samo bili iznenađeni?
s poštovanje,
Ratimir Cicić, zvani Raša Zvrk
