„nečujno je klizio po podu kao pauk niz paučinu“
breht otvori oči i pomisli da je umro, da svetlim dugačkim tunelom njegova duša putuje ka raju. jedino mu je smetalo ćebe zgužvano na podu ispod glave i cipele čije su mu pertle dodirivale nos terajući ga na kijanje. od cipela, prema plavom zidu, koji se nazirao u daljini, protezao se debeli tepih a po njemu razbacane: gaće, brushalter slonovske veličine, dve prazne flaše vinjaka, knjige i neke šarene kutije. vrat ga je boleo i to definitivno razbi iluziju o putovanju na drugi svet. pade mu na pamet sahrana njegovog prijatelja, kišobrani sa kojih kaplje kiša, ogromno drveće ogolelih grana i siva polja u dolini koja su se nazirala preko kamenih spomenika.
bez pomeranja glave pogleda na dole i spazi svoja kvrgava kolena, čupave noge, sudoperu, zavesu sa ogromnim crvenim cvetovima. ono što mu se činilo kao tunel božje svetlosti bio je prozor kroz koji je ulazilo blještavo svetlo, jutarnje sunce u punoj formi. onda ugleda jedno sto kilograma mesa pored sebe, ogromne grudi, butine, salo, stomak, beo izgužvani čaršav i bordo pločice. osećao je miris jeftinog parfema na jeziku. umesto krika breht je samo širom otvorio usta i blenuo u tu talasastu belu masu kraj sebe. jebote gde sam, pomisli, dok mu je bol uz prasak razbijala glavu.
dok lagano i oprezno puzi po sobi sakupljajući svoje razbacane stvari, i povremeno zvirka na ogromnu ženu koja hrče na podu, kroz glavu mu promiču slike njegovog konfuznog života. pobedio sam kiklopa, pomisli, dok su mu zvona saborne crkve dambarala u glavi. proklinje trenutak kada je sreo dženi.
klizi ka vratima lagano, još uvek na kolenima, kao pauk niz paučinu. povraćaću, povraćaću jebote, ponavlja panično u sebi, jer oseća kako mu u grlu zastaje ogromna kugla i stomak se grči, čini mu se kao da sav škripi. dženi ga definitivno vara. tu dileme nema. ta hladnokrvna kurva dženi. mrzi ovo vreme, ovaj dan, jutro, ulice, ljude. državu, u kojoj se priglupi siromašni i osrednji sloj izborio za prava bogatih u koje se on nije plasirao. sada mora da trkeljiše na radiju, da radi sa polusvetom. dženi je polusvet a ja sam intelektalni plemić ovog grada, misli breht dok izlazi na vrata, u hodu gurajući noge u cipele i navlačeći košulju preko glave. danas ću joj sve reći. dosta je taktike.
sunčevi zraci mu ulaze u glavu, razaraju mozak i za trenutak ništa ne vidi. sve mu je u negativu. kraj njega protutnja automobil bez auspuha. taj zvuk se u njegovim ušima ustostruči. pomisli da je zalutao i da se nalazi ispod lansirne rampe u kejp kenediju upravo u trenutku kada je počelo lansiranje. tri, dva, jedan, nula: dženi kurvo naruči piće za svoje kretene, podla krivonoga dženi. pobedila si. umirem, definitivno umirem od pića, cigareta, tuge i besmisla.
shvatao je patetiku svojih misli i osećanja ali je bilo kasno da se menja. dan, još jedan sivi dan je počinjao da se vrti oko njega a on je po običaju bio nespreman za iskušenja svakodnevice.
